Manja

Probudio ju je oštar bol u leđima. Pokušala je da otvori oči, ali su joj kapci bili teški, natečeni i slepljeni jedan za drugi. Osećala je hladnoću. Ležala je na nečemu hladnom i tvrdom. Pipala je rukom oko sebe da pokuša da dohvati bar nešto za šta bi se pridržala i ustala. Uspela je nekako da otvori oči koje su je pekle i imala je užasan osećaj da su pune trnja. Koža na obrazima je bila suva i zategnuta od suza koje su se osušile na njima. Podigla je glavu i ugledala tanak snop mesečeve svetlosti koji je dopirao kroz prozor i razlivao se po gomili nečega. Krevet. Posteljina. Zgužvana i zbijena u dnu kreveta. Njenog kreveta. Odjednom je postala svesna da se probudila na hladnom, laminatnom podu svoje spavaće sobe. Kako je dospela na pod? Uhvatila se za ivicu kreveta pokušavajući da se podigne na noge. Oštar bol u predelu donjeg stomaka vratio ju je u prvobitni položaj. Nekako se uspravila i sela naslonivši se na plakar koji je bio vrlo blizu kreveta. Oči su joj se polako privikavale na tamu. Razaznavala je poznate oblike. Svoj noćni ormarić, na njemu lampu, knjige, kutiju u obliku srca koju je jako volela i u njoj držala sitnice koje joj znače. Tek tada je shvatila da na sebi nema ništa osim majice sa kratkim rukavima u kojoj je obično spavala. Nije imala gaćice. Osećala je kako joj se gola koža lepi za laminat. Neprijatnost je dodatno pojačavao osećaj nečega mokrog i lepljivog između nogu i niz butine. Osetila je mučninu. Groznu mučninu. I to ne onu koja tera na povraćanje, nego onu koja izaziva strah i stezanje grla. Veoma dobro poznat osećaj. Savila je noge u kolenima i naslonila glavu na njih. Naslonivši glavu na kolena, čula je samo svoje srce kako udara negde. Ne kuca normalno. Udara teškim, bolnim udarcima. Onim koji izazivaju bol u slepoočnici. Prešla je jezikom preko suvih usana i osetila ukus soli. Suze. Stigle su i tu. I osušile se. Misli su joj bile nepovezane. Pokušavala je da se seti kako je dospela na pod i šta je izazvalo bol koji joj ne dozvoljava da ustane. Sklopila je oči ponovo i pokušavala da diše duboko ne bi li se smirila i povezala misli. U trenutku joj se učinilo da čuje još neki zvuk. Jedva čujan, ali je dolazio iz suprotnog kraja sobe. Disanje. Ujednačeno disanje. I odjednom, pokret. Posteljina se polako i šuštavo pomerila. Kašalj. Pa opet ujednačeno disanje. On. Spava. Naglo je podigla glavu. Obgrlila se sopstvenim rukama. Strah. Slike. Nepovezane. Gomila ljudi oko nje. Svi je guraju i nema vazduha. Ona traži nekoga. Taj neko joj je važniji od života. Plače. Doziva kroz gomilu. Nema ga nigde, a do malopre ga je držala za ruku. Gomila ga je otrgnula iz njene ruke i odnela sa sobom. Pokušava da vikne. Grlo joj je suvo i ne uspeva da proizvede nikakav glas. Još jednom. Udahnula je duboko i pokušala još jednom. Vrisnula je snažno i grleno, a u istom trenutku ju je neko svom snagom gurnuo u rame i ona je pala na bok. Probudila se na podu. Košmar. Još jedan. Sanjala je da ne može da nađe sina u onoj groznoj gomili ljudi. Da ga je izgubila. A on je tako mali i bespomoćan. Često je sanjala da ne može da ga nađe, da ga dozove. U jednom trenutku je tu, drži ga za ruku, u sledećem se ona okreće u svim pravcima tražeći ga pogledom. Obično to bude u nekoj gomili ljudi, kao u ovoj iz noćašnjeg košmara. Lica su im toliko slična da ne može da razazna ni jedno poznato. Svi nekuda idu i niko ne obraća pažnju na nju, niti joj odgovaraju na pitanje : “ Da li ste negde videli jednog malog dečaka. Sam je i verovatno plače jer je uplašen. To je moj sin. Ne mogu da ga nađem“. Ako bi nekoga uhvatila za nadlakticu da ga zaustavi i pita da li je video dete, samo bi joj grubo odgurnuli ruku i nastavili svojim putem.

Morala je da smogne snage i ustane. Morala je. To je bilo bitnije od nje same, od života. Još jednom je pokušala, ali je bol bio jači. Pala je na kolena. Pomerila je jednu nogu, pa drugu. Dobro je, otpuzaće. Vukla je noge jednu za drugom odgurujući se laktovima. Bol u slepočnici se pojačavao svakim pokretom. Bol u stomaku nije prestajao, ali ga je u tom položaju manje osećala. Dopuzala je do vrata sobe, preko praga i hladnih pločica u hodniku, do sobe preko puta, od koje je nisu delila ni tri koraka. Kad bi hodala, naravno. Dohvatila je kvaku na vratima i lagano je pritisnula na dole. U sobi je bio mrak. Osećao se miris nečega čistog i umirujućeg. Dovukla se do kreveta u kome je njen sin mirno spavao, a jedna ruka mu je virila ispod pokrivača. Polako se podigla na kolena, naslonila glavu na krevet i nežno mu poljubila ruku. Malena otvorena šaka i najdraži prstići. Poljubila je svaki posebno. Dobro je, maleni, tu si. Nisam te izgubila. Nikada ne smem da te izgubim. Ti si moj svemir i sunce i vazduh. Ti si jedino bez čega ja ne mogu.

Pridržala se za ivicu kreveta i polako se oslonila na jedno stopalo, pa onda i na drugo. Osetila je vrtoglavicu, ali je ostala na nogama. Napravila je jedan bolni korak. Pritisla je rukom donji stomak da bi ublažila bol. Drugi korak. Treći. Četvrti. Izašla je iz dečije sobe i lagano zatvorila vrata za sobom. Pritisnula je prekidač i upalila svetlo u kupatilu. Svetlost je bljesnula i kao da joj je opekla oči. Morala je da ih zatvori na trenutak. Otvorila je oči i podigla glavu. U ogledalu je videla svoj odraz, natečene očne kapke, i oči, jedva vidljive ispod njih. Sijale su. Dobro je, živa sam. Spustila je pogled niže. Na butinama su bili tragovi krvi koja se nije još osušila. Polako je podigla glavu i pogledala samu sebe u oči iz kojih su ponovo krenule suze. Opet je to uradio. Ponovo me je silovao…