Poetična jutra VII

Ne volim da ustajem rano. Isto kao što Balašević ne voli Januar. Noćna sam ptica, i rano ustajanje mi je uvek teško padalo. Osim ovakvim jutrima. Kad „dođem do pameti“, doduše, samo privremeno. Prvi put u životu mi se ukazala prilika da budem ranim jutrom na obali mora, potpuno sama. Još uvek se štipam po ruci da proverim da li sam stvarno budna.

Ovakvim jutrima shvatim šta je život. Sve nijanse sunca koje se prelivaju preko vode. Svaka nijansa vode koja je čas siva, čas plava, čas ljubičasta, crvena…Svega ima u životu, od sivila do ljubičastih zora. Zvuk talasa, od zastrašujuće buke, do umirujućeg šuštanja pene pri razbijanju od peskovitu obalu. Gde je početak a gde kraj? Život je more. I to je, čini mi se, rekao Balašević jednom prilikom. I on je nasukan u panonskom žitu, kao i ja. Osim što sam ja otišla iz svojih brda i planina u Panonsku niziju. A more me je oduvek fasciniralo. Nepravilni redosled napredovanja i povlačenja. Od zaglušujuće buke do umirujuće, penaste simfonije praćene krikom galebova. O zemlji galebova mi ceo život priča “ Bolero“. Da se ne treba bojati tamo gde se čuje samo pesma i gde pupoljci nikada ne trunu. Gde svako može dostići visinu.

Gledam ribu koja sumanutom brzinom juri ka obali, i taman kad se talas spremao da je izbaci iz vode, vratila se nazad, istom brzinom, ostavljajući dubok trag po površini vode. Tako je i u životu. Srljamo kao da nas talasi nose, a onda se u zadnji čas vraćamo u sigurnost, ostavljajući duboke tragove. Ako imamo sreće da nam talas bude naklonjen. Jer, ne može se baš sve kontrolisati i predvideti.

“ Kamo dalje, rođače?“ Pitao je Džoni jednom. Kamo dalje kad se razbiješ od obalu? Nazad u sigurnost mase ili napred u sigurnost večnosti? Jer u večnost idu samo oni koji se izdvoje iz mase. “ Ko hoće da mre, nek živi. Ko hoće da živi nek mre.“ Rekao je Gavrilo Princip. I dao život za ideju. Slobodu za slobodu. Korak za večnost. Kao i talas. Život za slobodu i lepotu.

P. S. Ne treba me često puštati na godišnji, jer onda stvarno previše filozofiram, a to nije dobro. 😁

Dobro vam jutro 😁 Iliti, Kalimera ❤

Fotografije/privatna arhiva/sva prava zadržana

Poetična jutra (II)

Nema samoća nikakve šanse u ovakva jutra i ovakve dane. Može da se došunja ponekad, ali je otera sunce koje se sve ranije pojavljuje i bojom kojom oboji moj prozor čim provirim ispod jorgana, kaže da će dan biti jedan od onih svetlucavih i lepršavih.

Blagodeti modernog života su nam uskratile mnogo toga. Oni koji putuju na posao autom, gube priliku da uživaju u jutarnjim mirisima grada koji se još budi.  Gube priliku da u gradskom autobusu budu svedoci sanjivih osmeha mladih studentkinja dok čitaju poruke za dobro jutro. Svakome se usne u specifičan osmeh izviju kada pomisle na nekog dragog i bitnog, nekoga ko čini da se osećaju lepo.

Dok sam, pre nekih 15 godina, radila treću smenu, pa se vraćala kući ujutru kad većina ljudi kreće na posao, u školu, u novi dan i novu šansu, posmatrala sam prolaznike oko sebe i činilo mi se da su svi mirišljavi i raspoloženi, spremni na svaki izazov novog dana, a ja umorna, pospana i sa trnjem u očima, tek idem kući na spavanje. Zavidela sam im što mogu da uživaju u letnjim jutrima, koja sam ja jedva primećivala ispod polu spuštenih trepavica.

Samnom svako jutro, gradskim autobusom, sa Salajke u Petrovaradin putuje jedna devojčica Lana. Ide u vrtić u Petrovaradin. Pretpostavljam da nije bilo mesta u nekom bližem vrtiću, pa zato putuje sa dve gradske linije. Lana svo vreme glasno komentariše svet oko sebe. Mama je drži u krilu i strpljivo,sa nežnošću, odgovara na sva njena pitanja. Uvažava je kao sagovornika ozbiljnošću kojom odgovara na njena pitanja. Ne mogu da skinem osmeh sa lica slušajući ih. Lanu poznaju svi redovni putnici „trojke“ i „petice“ u to doba dana. Ali i u ono doba kada se vraća kući. Ja joj kažem,kad vidim nju na stanici, znam da nisam zakasnila. I znam da ću narednih 15 minuta uživati u dečijem, neiskvarenom, šarenom pogledu na svet, sa sve nepravilno izgovorenim slovima i dečijim pesmicama. Oni koji ne putuju busom na posao, nemaju šansu da im jutro ulepša jedna iskričava Lana. Oni koji se uglave u jutarnju saobraćajnu gužvu, nemaju priliku da gledaju odblesak martovskog sunca na Dunavu koji je, do pre neki dan, bio komplet zaleđen, a sada jutrima porumeni od sunca pa mu i njegova mutna, siva boja, nekako blista.

Znate za ono kad vam se ceo dan po glavi mota pesma koju prvu ujutru čujete, pa ne možete da je izbacite iz glave, iako vam se i ne sviđa nešto posebno? Trudite se da vam svako jutro bude lepo kao omiljena pesma. Da kroz dan koračate sa osmehom. Da pronađete lepotu u najsitnijim detaljima koji vas okružuju, od komšijinog „dobro jutro“ , preko  oogrooomne šolje kafe koju vam kolega donese, do spoznaje da vas usrećuju ljudi oko vas,sa svim svojim vrlinama i manama. Ustanite pola sata ranije, kao ja jutros, i neka vas usreći tih pola sata spavanja manje, ali neka vam sve to nadoknadi lepota ovakvih jutara koja obećavaju lepršave dane, obojene suncem i osmesima.

Dobro jutro ❤

„Kroz zavjese u sobi, gurao se dan
nama je bila ponoć tek
k’o posvetu na vratu nosim trag
kud su prošle tvoje usne

Te noći ja sam čuo sve što sanjaš
strahove sam tvoje ljubio
k’o poruka na staklu pisana u pari
nisi bila tu kad sam se probudio…“