Dok sam se spremala na preseljenje ovamo u Nemačku, uglavnom su ljudi oko mene mi napominjali da obavezno pišem utiske, jer se većina seća mog teksta od pre dve godine dok sam turistički boravila u poseti mom Gospodinu na severu Nemačke. Tačnije, okolina Hamburga. Taj tekst možete pročitati ovde.
Rekli su mi i da pišem svaki put kad mi je teško, da ću tako prebroditi teški period privikavanja na novu sredinu. Da pišem kad god mi se piše, jer smatraju da mi dobro ide. Moja psihoterapeutkinja čak smatra da sam svojim pisanjem i stilom uspela da me ljudi prihvate ovakvu naopaku kakva jesam. Drugačiju. „Mimosvijet“. Sve u svemu, ispade da je to ono što najbolje znam. Videćemo kako će Nemci reagovati na mene kao člana njihovog društva. Trećeg reda, naravno, al’ šta sad. I u mojoj zemlji sam bila isto to. Večito se privikavala, večito bila od onih koje treba prihvatiti. Ako vam kažem da sam osnovnu školu završila u 8 različitih škola i 4 države, sve vam je jasno.
Elem, pre pet dana stigoh u Nemačku, obećanu zemlju svakog bosanca, što bi rekla moja drugarica. Privikavanje je počelo još na auto putu, kad sam poslušala navigaciju umesto sopstvene oči, pa umesto da pratim putokaz za Beč pravo, ja pratila navigaciju koja kaže: „držite desno na račvanju“ pa otišla u Beč preko Slovačke, umesto direktno iz Mađarske u Austriju. Lepo ljudi napisali. ‘Volka tabla. Al’ jok. Tako sam se u hodu navikavala na evropske puteve, pa opet ona pametnica iz googleove navigacije kaže da nastavim pravo, a meni levo delovalo kao da je pravo, pa je bilo vraćanja u rikverc po auto putu. Verovatno je neko iz automobila koji su prolazili odmahivao glavom i komentarisao: „ovo su garant Srbi“.
I sad vi sigurno očekujete da počnem da kukam kako je ovde sve drugačije, kako su ljudi hladni, kako niko ne voli strance, kako se niko ni sa kim ne druži, kako Nemci ne znaju da žive nego samo rade i ostale stereotipe. E pa, ništa od toga. Bar za ovih pet dana. Otišli smo jedno jutro u opštinu da bi se prijavili na adresu i zamislite, nema nikakvog reda i nema nikakvog šaltera. Ne treba nikakva uplatnica. Čuje se lagana muzika. Na svakom stolu za kojim sede službenici koji rade sa strankama, stoji vaznica sa svežim, aranžiranim cvećem. Svaka stranka sedi dok razgovara sa službenikom. Oni popunjavaju formulare, ne mi. Sedim u toj prostoriji i gledam u plafon da vidim đe je ta rupa kroz koju sam upala direktno na drugu planetu.
Ovde jeste veći standard, ali su i cene veće. I da, i oni štede. Hrana se kupuje na akcijama u marketima. Uglavnom se kupuju proizvodi trgovačkih robnih marki, koji jesu povoljni, ali je i kvalitet srazmeran ceni. Skupe su usluge. Skupe su komunalije. Smeće se odvaja u posebne kontejnere. Posebno papir, posebno staklo, posebno biljni i životinjski otpad. Ako iz jedne zgrade svi ne odvajaju otpad, nego se jedan napravi pametan pa strpa svo smeće zajedno, cela zgrada plaća kaznu. Pa ti trpaj buraz do sutra. Onda zgrada piše peticiju da se iseli iz stana taj koji ne odvaja smeće. Ako potpišu svi stanari, lenčuga leti iz zgrade. Postoje posebni kontejneri za odeću i obuću i strogo je naglašeno da se obuća ostavlja isključivo u paru. To onda pokupe ovi naši pa nam prodaju u Second Hand prodavnicama iz neke treće ruke.
Poseban problem ovde imaju pušači. Cigarete su jako skupe. Po sistemu, o’š da se truješ i okolinu zagađuješ, samo izvoli, al’ to košta. Svi koji me poznaju znaju da sam strastveni pušač. Znam da je to loše i da će većina reći šta sad ova ovde pametuje a slabić je najobičniji jer ne može cigarete da ostavi, itd. I u pravu su, verovatno. Al’ to je moja slabost, ne morate vi sa njom da živite. Uglavnom, ljudi se dovijaju na različite načine. Neko prestane, neko pređe na domaću radinost, tj sam pravi cigarete, neko puši samo kad ode dole kod nas, itd. Ja ponela od kuće samo 3 kutije. Teško meni. U sred one frke pakovanja i spremanja, ja zaboravila na cigarete. I sad te tri kutije razvlačim evo pet dana. Sestra mi poklonila za rođendan jednu malu pepeljaru čije je dno izbočeno, a gornji deo sužen, pa kad ostaviš cigaretu u njoj, ona se ugasi jer nema vazduha ispod tog suženja. I tako ja za svaki dim palim cigaretu ponovo. Ispušim jednu cigaretu, a imam utisak da je pukla kutija. U glavi je sve, ja da vam kažem. A čim ovo napišem do kraja, odo’ da se snalazim za cigare, jer sam od juče bez njih. Sinoć bog posla komšinicu koja mi je ostavila par komada kad je videla da mi je nestalo. I nemo’ da je neko mazn’o moj patenAt i prodao ga kao svoj, jer će tužbe da sevaju 😂
Do nekih novih utisaka, sve vas pozdravlja Veštica 😉
Veštica bez metle 