Ne’š se ti hljeba najest’ od snova…

galeb

Eto, kažu da sanjari uglavnom nemaju od čega da žive… Ma, šta ti je to sanjar? Sećam se, prikazivao se film „Čudesna sudbina Amelije Pulen“, neko predloži da idemo to gledati… Kaže meni drug, nemoj da gledaš to ako nisi sanjar, neće ti se svideti. Reko’ pojma nemam šta sam, al’idem gledati, pa šta bude. Ako se samo sanjarima sviđa taj film, onda sam ja zaglibila duboko… Film me oduševio, malo je reći… Od malena sam imala neki svoj „trip“ o životu uopšte. Od toga da sam mislila (i dan danas mislim), da san dolazi u obliku nekih zvezdica koje počnu da mi se priviđaju pred očima kad ne mogu da zaspim (moja baka je na to govorila, budibogsnama, kakve zvezidice, ćuti tu i spavaj), do toga da i dan danas verujem da će se uvek naći rešenje za svaki problem, za svaku nedoumicu… Živela u oblacima i sa 15 i danas sa 30 i nešto… Svaka muka mi traje dva dana, posle il’ se pomirim sa tim, il’ samo pomislim da mora biti bolje. Il’ mi je, konačno, vreme da odem kod psihijatra. U ljudima, uglavnom, gledam ono što je dobro. Kažu da sam naivna, da je svet okrutan, a ljudi zli. Verujem u ljubav, verujem da pravde ima, ljudske ili božije, ali je ima. Često bežim u svet koji nose knjige. Zadnjih godina, često bežim u svet koji nosi internet. Muzika mi je lek za sve… Kažu za mene da sam pozitivna, da imam iskren osmeh, kažu da vole da su u mojoj blizini zbog pozitivne energije koju širim oko sebe… Valjda je tako… Imam svojih loših dana, i tad mi najviše odgovara da sam sama.. Brzo me to prođe… Vratim osmeh na lice, i haj’mo dalje… Ne dam da me slome mrgudi… od takvih bežim što je dalje moguće… U zadnje vreme me često optužuju da je moj optimizam nerealan, da se moram, konačno, spustiti na zemlju… Ja kažem, šta imate od kukanja? Ako vam već život nije bolji nego što ste želeli, kukanjem i namćorisanjem pravite samo još gore. Rekoše da sam budala i odoše… Sanjariti nije tako teško… dovoljno je da svet gledaš samo malo drugačije, da pronađeš sreću u malim stvarima, jer ona tu, zaista, jeste… Ako sa 30 i nešto ne znaš kao dete da se obraduješ nekoj gluposti, ako ti za sreću nije dovoljno to što imaš krov nad glavom, zdravu i normalnu porodicu, onda si teški mrgud.

foto/ privatna arhiva

Priča o ljubavi obično ugnjavi ( što bi rek’o Bora Čorba)

srce

Valentinovo je… Slavi se ljubav… Zovemo ga danom zaljubljenih… Da li je zaljubljenost isto što i ljubav, i da li je dozvoljeno i  onima koji nisu zaljubljeni da ga slave? Da li je Valentinovo praznik isključivo za one koji su u klasičnoj emotivnoj vezi, ili se odnosi na ljubav uopšte? Jer ljubavi ima tako mnogo…

Po istorijskoj priči prema kojoj je nastao praznik Svetog Valentina, ovo je dan koji slavi ljubav, ali onu „klasičnu“. Zovemo ga danom zaljubljenih, pa mi to, nekako, izgleda kao da treba da ga slave samo oni koji su u prvom zanosu ljubavi,oni što od leptirića u stomaku ne znaju gde je levo…

A ljubavi ima tako mnogo nijansi, vrsta, faza… možemo ih nazvati svakako…

Pored ljubavi između muškarca i žene (kažu da takva ljubav može postojati i između istih polova), one ljubavi koja nam prva padne na pamet kad se spomene ta reč, postoji još ljubavi… velikih, malih, zabranjenih, zvaničnih, roditeljskih, dečijih, zrelih, nezrelih, ovakvih i onakvih…

Bez ljubavi bi život bio prazan… to je jedino u šta sam sigurna kada je ljubav u pitanju. Kada ne bi bilo ljubavi, šta bi smo sa emocijama koje se gomilaju u nama, šta bi smo sa svim onim lepim što osećamo… verovatno bi na kraju pukli kao balon…

Kažu da postoje ljudi koji nisu sposobni da osete ljubav, koji nisu sposobni da vole. Ne verujem u to… Svako ima svoj način da ljubav pokaže, manje ili više. Razlika je samo u shvatanju, u onome kakvim očima nekoga gledamo, i iz kakvog ugla.

Ljubav je kad jedni druge razumemo, ili se bar trudimo da razumemo. Ljubav je kada pokazujemo da nam je stalo do nekog. Neki to znaju pokazati na najjasniji mogući način, neki  sve zakomplikuju, opet iz ljubavi… Ljubav su i teške reči, jer jedino velika količina emocija može da ih izgovori. Ljubav je kada pored neke osobe osećaš sigurnost. Ne mora ta osoba da bude emotivni partner, može da bude i brat, sestra, prijatelj, tetka…

Ljubav je kada sam prvi put videla mog sina kako mazi mače, sa toliko nežnosti. Bio je toliko mali, nije znao ni da priča, ali je nekim svojim „bebećim“ jezikom i gestikulacijom lica pokazao ogromnu nežnost. To je čista ljubav…

Ljubav je kada je moj tata uzimao slobodne dane, neplaćeno odsustvo, bolovanje, da bi se brinuo o svojoj mami koja je ležala u krevetu, nepokretna. Iako je imala i negovateljicu i još punu kuću nas ostalih. Kad ona spava, on je spavao na nekom dvosedu u hodniku, samo da bude blizu kada se probudi.Čista ljubav…

Ljubav je  kada moja mama pređe stotine kilometara samo da mi ispuni neki hir, i iako mi opsuje sve po redu, ipak to uradi…Čista ljubav.

Nedavno je komšija, koji ima rasnog psa, doveo ženku te vrste zbog parenja. Proveli su zajedno taj dan, a sutradan su ženku vratili kući. Dva sata nakon što su je odveli, slušala sam tužno zavijanje komšijinog psa. Čista ljubav…

Biti zaljubljen je valjda najlepši osećaj na svetu. Tad možeš sve, čini ti se da ćeš svaki čas da poletiš…

Najlakše je kupiti 101,1001,3001 ružu i misliti da je to najbolji način da se pokaže ljubav. Eto kakvi smo, kad smo i ljubav uspeli da materijalizujemo i „pokvarimo“, određujući joj cenu. Što je poklon za valentinovo skuplji, to je ljubav veća… malo sutra… Problem je u nama, ljudima. Postale su nam bitne materijalne stvari, a počeli smo da zaboravljamo da nas, u stvari, ljubav drži u životu. Još jedino kad vidim po neku baku i deku kako idu ulicom držeći se za ruke, osmehnem se i pomislim da nije sve izgubljeno. Kada bismo shvatili da ne čine sreću kule, gradovi, avioni i jahte, da čovek može biti srećan i ispunjen jedino onda kad oko sebe ima ljude koje voli i koji njega vole. Da svako ima makar jednu osobu koja mu svakodnevno pokazuje ljubav, svi ljudi na svetu bi bili srećni…

Ljubav je i kad imaš s kim da se svađaš, al’ onako kvalitetno, sa sve vikanjem i lupanjem vratima… Jer, i to je emocija. Onaj ko uspe toliko da te razbesni, može biti apsolutno siguran u tvoju ljubav. Da nema ljubavi, ne bi bilo ni takve reakcije.

Ljubav je nešto čemu niko nikada nije uspeo da odredi adekvatnu definiciju. Zbog ljubavi su se vodili ratovi, propadala carstva, gubio razum… Uživajmo u svakom trenutku koji provedemo okruženi ljubavlju. Pronađimo u sebi i drugima ono što je najlepše, jer samo nas ljubav može učiniti boljima. Pokažimo ljubav onima koje volimo, jer možda već sutra, može biti kasno za to…i_love_you

Mojoj mami za rođendan

ljubiciceDraga mama,

možda nisam uvek znala da to kažem i pokažem,ali nedavno sam shvatila da si ti moj najveći uzor u životu.Uvek sam govorila da bih volela da sam kao ti hrabra,snažna,snalažljiva…Znam da možda i nisam najbolja kćerka na svetu,ali želim da znaš da te puno volim,i da ste ti i tata jedine osobe na svetu pored kojih se osećam apsolutno sigurno.

Kad sam bila mala,po nekad sam otvarala tvoj ormar,a tvoj miris koji bi se osećao iz ormara,mi je ulivao sigurnost.

U bezbroj situacija u životu sam se zahvaljivala Bogu što si mi baš ti mama,jer je malo koja mama na svetu kao ti.Mislim da o tome dovoljno govori to što od tebe nikad ništa nisam krila.

Kako godine prolaze,što sam starija,a valjda i što imam svoje dete,uviđam koliko znače roditelji i za koliko si stvari bila u pravu.Jes’ da sam ja tvrdoglava k’o magare,al’ vjeruj da su sve češće situacije u kojima shvatam koliko si bila u pravu savjetujući me.

Hvala ti za beskrajnu podršku u životu,za ljubav koju si nam bezrezervno davala,hvala ti što si mi rodila moju Branu,jer bez nje moj život nikako ne bi bio isti. Hvala ti za one maturske haljine oko kojih si se toliko trudila da ih sašiješ,hvala ti za onu jurnjavu po ledu kad si žurila da stigneš kući da bi me ispratila na moj prvi ispit.Kamo sreće da sam tad znala to da cenim ovako kako to cenim sad…Hvala ti i za svaku tvoju oštru kritiku.Volela bih  da sam te više slušala…Hvala ti što si,po nekad,bila stroga,jer si tako od nas napravila ljude.

Kad ti pogledam bore na licu(znam da ćeš me ubiti zbog ovoga 🙂 ),većina njih je nastala od smeha,a to puno govori o čoveku.

Srećan ti rođendan,draga moja majko,da mi poživiš u zdravlju još dugo i kažeš „Hajd’ bona,sjedi,imam one kave što ti piješ“mama

Ko nam uči decu..?

Pitamo li se ikad ko su ljudi koji nam uče decu?

Da li su prosvetni radnici zaista neko ko će prosvetliti budućnost ove zemlje???

Jasno mi je da živimo u totalno ludom vremenu,kad se svako bori za opstanak,ali…Ali,šta je sa etikom?Šta je sa moralnom obavezom koju imaju ti isti prosvetni radnici prema društvu? Ipak im je to posao za koji su plaćeni…Upravo tako,plaćeni. Dok većina stanovništva ove nesretne zemlje živi od socijalne pomoći i kredita za koje samo Bog zna kako će ih vratiti.Ako su već plaćeni,i ako su se već prihvatili tog poziva,zašto se onda školstvo u Srbiji srozalo na tako nizak nivo?

S jedne strane,jasno mi je da nije ni malo lako raditi sa 30 pubertetlija u vladavini oskrnavljene,nazovi,demokratije,gde se stvarno ne zna ko pije a ko plaća.Isto tako znam da se,definitivno,sve nosi iz kuće i porodice.Ne može majka,iskompleksirana što nema Luj Viton torbu,i otac rođen 1980 i neke,odrastao sa traumama iz 1990 i neke,vaspitati svoje dete,uslovno rečeno,normalno.Jasno mi je da raditi bilo koji pošten posao u Srbiji,nije ni malo lako,jer ovde svega ima,al’ poštenja najmanje.Zašto,onda,prosvetni radnici,jer sama im naziv kaže,neko ko treba da prosvetli,posveti,nauči ,kako god,zašto još više doprinose sveukupnom haosu?Ako su nam već političari zbrisali iz ludnice,a najefikasnija institucija u državi su sudski izvršitelji,zašto se prosvetari ponašaju kao bliski rođaci ovih prvih?

Štrajkuju zato što imaju platu od 40000 dinara??? Ne znam da li znaju da majke većine njihovih đaka rade za 19000 dinara u nekoj prodavnici prehrane,gde svaki 15ti dan imaju slobodan dan,bez penzionog i zdravstvenog osiguranja,da među njima ima veliki broj žena sa visokim obrazovanjem,ako je to uopšte više bitno?

Hajde,jasno mi je da nastavnici koji predaju starijim razredima u osnovnoj školi,rade sa pubertetlijama od kojih ih,verujem,bar jednom dnevno zaboli glava,nemaju volje da rade.Ali,šta je sa nastavnicima razredne nastave,to jest učiteljima? Onima koji dobiju neiskvarenu dečicu,da ih nauče slova,brojeve,da ih pripreme za život koliko-toliko?Zašto se baš oni ponašaju kao da im uopšte nije stalo šta će biti sa tom decom?

Čekaj malo,ako radiš 3 sata dnevno,5 dana u nedelji i za to primaš platu od 40 000 dinara,dok majka tog tvog učenika radi  8 sati dnevno,7 dana u nedelji i za to prima platu od 19 000 dinara,a ti,učiteljice opet nemaš volje da radiš, i još kažeš kako roditelji treba kod kuće da rade sa decom duplo više nego vi učitelji sa njima u školi???Računica mi je jasna,al logike nigde…

Da li je normalno da učiteljica koja radi u školi 30 godina,ne može da postigne minimum autoriteta, to jest,da deca na njenom času ćute i slušaju?

Da li je normalno da ne želi da sasluša učenika koji ima neki problem sa gradivom/drugom/stomakom/ i da mu jednostavno kaže:“ ne dosađuj“?Da li je normalno da ta ista učiteljica kaže da je u redu da deca jedno drugo dave i šamaraju,ali nije baš u redu da jedan ugrize drugog??? Da li je normalno da učiteljica na štiklama od 12 cm ocenjuje „skok u dalj“,a da pri tom nije pokazala deci kako se izvodi taj skok? Ili ,možda,jeste? Na štiklama od 12 centimetara…

Da li je normalno da učiteljica istera đake drugog razreda na veliki odmor u dvorište,iako napolju pada kiša???

U sistem rada i ocenjivanja neću da ulazim,niti imam pravo na to,ali svi znamo šta znači motivacija i šta je zaslužena ili nezaslužena ocena.Na kraju krajeva,nije ocena merilo znanja,ali ako je detetu potrebna motivacija,zašto ga uporno demotivišeš svojim cepidlačenjem???

Da li je normalno da spremačice u školi bace u smeće svaku izgubljenu gumicu ili zarezač olovaka koji nađu u učionici nakon što đaci izađu,umesto da se sve to ostavi na neko mesto na kom će svaki učenik moći da nađe svoj izgubljeni pribor???

Da li je normalno da učiteljica zove roditelja telefonom sa časa da mu kaže kako ju je upravo njegovo dete“iznerviralo toliko da joj je došlo da ga razbije“,zato što „neće“ da razume zadatak iz matematike???

Halo,ženo,nisam ja pedagog,nego ti!Ti za to imaš diplomu,a bogami i platu koju dobijaš iz budžeta koji ja,kao poreski obveznik,punim.Pa se još žališ i štrajkuješ.

Naravno,ovo se ne odnosi na sve prosvetne radnike,jer još uvek ima onih kojima je stalo do dece i njihove dobrobiti i koji ovaj poziv još uvek smatraju plemenitim.

Jesi li i ti gospođa sa dva prezimena?

Često u zadnje vreme razmišljam o prezimenima…Ne samo to odakle nam, to jest, kako su nastala, nego šta uopšte znači prezime, koliko obraćamo pažnju na to, šta nam znači…

Kod nas Srba kažu, žena nema slavu…Al’ nema ni prezime. Rodiš se u porodici koja se preziva Tako-i-tako, pa se udaš, pa se onda prezivaš Onako-i-onako. Da li je to što je običaj da žena uzima muževo prezime, u stvari, ugrožavanje identiteta?

Samo se jedno jutro fino probudiš, pa skontaš da se ne prezivaš više isto kao juče, nego nekako drugačije, pa ne znaš ni ko si ni šta si, a bogami, ni čiji si. Jer, isti ti tvoji roditelji su se veselili juče na svadbi zato što se više nećeš prezivati kao oni, k’o da su, ne daj Bože,srećni što je to tako.

U zadnje, ovo naše moderno vreme, izdvojilo se nekoliko vrsta „nosilaca“ prezimena. Muškarci, manje više, ništa tu ne mogu, njima je tako kako im je. U stvari, nikad nisam ni naišla na muškarca koji ima problem sa tim, jer, jel’te, živim na Balkanu, gde je muškarcu prezime svetinja. A žene…??? Eeee, sa ženama je već druga priča.

1.ŽENA OD KARIJERE– Ako je, kojim slučajem, uspela da se uda do 35-te, verovatno je do tad već objavila knjigu, odbranila doktorat, spasila ugroženo dete iz Afrike ili šta već, pa ne želi da je sutra ljudi ne prepoznaju. Ona će definitivno ostaviti svoje matično prezime. Ko šiša i muža i tradiciju, nije ona džaba gulila amfiteatarske klupe, pa da sutra sva njena slava pripadne muževoj porodici.

2.TATINA MILJENICA-Ona će isto tako zadržati svoje prezime, zato što tata nema sinove, nego samo dve kćerke, pa će, eto, ona nastaviti da se preziva kao i njeni preci…Šteta što će to trajati samo do kraja njenog života, jer muž-balkanac, nikada, ni u najluđem snu, neće dozvoliti da mu se muško dete preziva kao ženina familija.

3.KLASIČNA UDAVAČA- Ona će treći dan posle venčanja da promeni prezime u svim dokumentima, jer je udaja i promena prezimena njen najveći domet u životu. Nek’ pocrkaju od muke sve one neudate drugarice, ona je postigla svoj cilj…Još će danima vežbati novi potpis. Većina tih potpisa brže-bolje završi na rešenju o razvodu braka, ali nema veze…

4.DRSKA UDAVAČA-Ona već od 15te godine zna da će samo dodati muževo prezime na svoje. Ne zato što preterano voli svoju porodicu, nego zato što joj se može. Ona će na taj način pokazati mužu-balkancu, da nije baš uvek njegova zadnja i da ona uvek može odlepršati kod mame i tate, a njegovo prezime časkom obrisati, kao da ga nije ni bilo tu. Uvek sam se pitala kako li se prezivaju deca ovih „dvoprezimenih“,dal’ po ocu il’ po majci, il’ nešto treće, kombinovano…

5.FEJSBUK UDAVAČE- Eeee, ova mi je kategorija najomiljenija…Verovatno zato što tek dolaskom fejsbuka u naše živote, konačno možemo da vidimo kakve su čije najskrivenije misli, jer na „zid“ leti sve ono što ni u najluđem snu ne bi smo priznali živom čeljadetu…

Fejsbuk udavača menja prezime odmah posle veridbe. Da se zna!!! Eventualno će sačekati dan posle svadbe, pa će uz kačenje 2387 fotografija sa venčanja, promeniti i prezime…da ne pomisli famElija iz Kanade da se mladoženja predomislio u zadnjem momentu i pobegao glavom bez obzira. Posle 6 meseci će ime i prezime zameniti imenom deteta, jer se već pokačila sa komplet muževom familijom, pa im tako tera inat. Posle godinu dana se vraća u prvobitno stanje, tj. vraća svoje devojačko prezime i status veze „single“…

Jedino je sigurno da dolaze nove godine…

zimaNegdje u julu ove godine,zovem ja mog životnog saputnika koji je u tom trenutku na putu,da mu kažem da nam definitivno treba veća jelka. Kaže on meni,ženska glavo ,šta je tebi,kakva jelka u julu mjesecu…Reko,slušaj,ova nam se već ofucala,imamo previše ukrasa,treba nam nova…Valjda nam nova i ljepša jelka donese i bolju godinu.

Oboooožaaavaaam Novu godinu i svu tu novogodišnju frku.Nekima sigurno izgledam kao teški idiot,zato što se kao dijete radujem novoj godini,jelki,ukrasima,svetlucavim ulicama,novogodišnjem programu i svemu ostalom što se vezuje za novogodišnje praznike. Nisam od onih koji sumiraju šta su uradili u staroj,šta treba da postignu i poprave u novoj… Što se mene tiče,meni Nova godina služi da se družim,dajem i primam ljubav. Prizor moje dnevne sobe u kojoj svetluca jelka i još milion onih svećica okačenih po prozorima i kojekuda,daje osjećaj nevjerovatnog spokoja,zato što znam da imam svoj dio univerzuma,osvetljen hiljadama svećica koji pruža osjećaj topline i mira.

Nisam od onih kojima je bitno da se što ljepše obuku,na što skuplje mjesto odu na doček…Kućna atmosfera u društvu dragih ljudi i ne treba mi više ništa.

Škola kao buvljak…ili,kako pokvariti decu

Nedavno je u Srbiji zvanicno pocela prodaja IPhone-a, jednog od najvecih tehnoloskih dostignuca danasnjice .Dok ceo svet ide napred, mi se uporno vracamo nazad .Pre nekih mesec dana, u jednoj novosadskoj osnovnoj skoli, u holu ,na samom ulazu, postavljena improvizovana tezga, covek prodaje posteljinu kao na sred pijace. Pretpostavljam da je uprava skole pokusavala deci da docara atmosferu iz onih mracnih 90ih iz kojih smo jedva utekli. Da naucimo nejaku decicu da skola ne znaci nista ,da zivimo u zemlji u kojoj su porez,fiskalni racun i ,pre svega ,etika ,pojmovi koji nikad nisu ni postojali. Nauci decu da se vezama i poznanstvima moze sve ,pa cak i da se skola pretvori u buvljak. A onda im pokazi Iphone ,za koji vecina roditelja nema novca da ga kupi svom mezimcu. Eto tako ces napraviti male kriminalce, u cijoj svesti je skola pijaca ,a ulica – skola .Pa nam je posle djavo kriv …pijaca

Fejsbuk naš nasušni…

Čega sve nema po ovom fb… Domaćice me ubjeđuju da su dobre domaćice, slika pite prije i posle pečenja, a tepsija prljava po ćoškovima… Ono za šta je nekad UDBA regrutovala špijun, da se prati šta ko radi, ko sa kim spava i šta ko jede… mi to sad nudimo sami, ne treba niko da nas špijunira… Zlopaćene žene, neshvaćene, zapostavljene i seksualno neuravnotežene, bombarduju nas srceparajućim, patetičnim statusima, od kojih bi se povraćalo i Mir-Jam… Aman ženo, idi kresni se, ne smaraj narod… Uopšte gledajući, na fb su sve veze, brakovi i porodice savršene… Bombardujete slikama sopstvene djece… Ne znam da li znate da je svaka fotografija koju postavite na Facebook, vlasništvo tog istog Facebook-a… Prodajemo rođenu djecu za 10 lajkova i malo pažnje javnosti… A pedofili vrebaju sa svih strana…. Ne moraš da objavljuješ sliku nekog sveca sa porukom da samo dobri i pravedni idu u raj (znam ja to i bez tebe), da bi se znalo da si veliki vjernik… Svaki dan se ponovo uvjerim koliko je Facebook jedna velika ironija života… U jednoj „match three“ igrici svaki dan dobijem ponudu da „pošaljem život“ dvjema osobama koje, na žalost, više nisu među živima… Kad bi i u životu bilo sve tako jednostavno… Pored toga, dobijem i po jedan recept za ekstra brzu voćnu tortu, izvještaj iz bar tri prazna kreveta i pride još galeriju slika iz nepospremljenog kupatila i još toliko praznih života… Gdje nestade kreativnost i duh..?Fejsbuk-idealno mjesto za liječenje kompleksa… Da Gđa Domaćica pokaže kako ima sadržajan život, a još joj nad glavom visi nezavršena srednja poljoprivredna, morala se udat’ jer je bila trudna, pa je sad svaka svadba dušu dala da nas časti fotkama u stilu „crknite dušmani, ja živim 200 na sat“…a morala je, nesrećni ca, otići sa te iste svadbe u 8 naveče, jer joj plače treće dijete, i ne može više gledati muža kretenčinu koji se napio još u 2 popodne i spopada njenu školsku drugaricu… Curo, tebi više ni medEcina ne moRe pomoć’

Muško ženska prijateljstva, jako retka, veoma vredna…

Prijateljstva su razna, ona iz detinjstva, iz škole, kolege sa posla, usputni poznanici za koje jednostavno kažemo „dobri smo“.
Kliše je najbolja drugarica, odrasle smo zajedno, bla, bla, bla..Imati muškog prijatelja, eee to je već nešto. Ruku na srce, moje je mišljenje da su muškarci bolji prijatelji od žena. Iz više razloga. Nikad neće biti ljubomoran na tebe jer ste obukli istu majicu, neće ti zavideti jer si lepša, mršavija, privlačnija, neće ti nikad „skinuti“ momka… Kroz život sam se uverila da su muškarci mnogo verniji prijatelji nego žene… Imam utisak da slušaju sa više pažnje i razumevanja, kad ti nešto obećaju obično to i ispune. Ma zajebi sve to, žena prijatelj te nikad ne može zagrliti tako jako kao muškarac prijatelj i na taj način ti pokazati koliko mu je stalo do tebe. Možda ne znaju rečima da ti objasne, al’ znaju da pokažu, gestom, osmehom, samo jednom sitnom upadicom.
Mislim da je veliki uspeh postići da te prijatelj muškarac doživljava ravnom sebi, da te ne gleda kao bespomoćnu plačljivicu. Meni je moj jako dobar drug jednom rekao: „Kako ćeš se ti udati..pa ti nisi žensko“ Za mene je to bio kompliment. Iako bi svakoj iole normalnoj ženi zvučalo kao uvreda. Pre par godina, kad se on ženio, zvao me je na momačko veče jer, kaže, nije mogao zamisliti da to prođe bez mene. Ja ponosna, preponosna što sam deo toga. Možda je to zato što sam oduvek htela da imam brata, ili zato što što sam buntovnica sa viškom muških hormona, ko će znati… Taj isti prijatelj je neko sa kim mi ćutanje nije neprijatno. Nedavno me je vodio u obilazak jednog dvorca koji sam odavno htela da vidim. Vrednost tog prijateljstva sam shvatila u povratku iz dvorca, dok je junsko sunce zalazilo iznad beskrajnih vojvođanskih njiva i bojilo ih u bezbrojne nijanse crvene. Pored mene je bio neko ko je shvatio da mi je u tom trenutku najviše odgovaralo da gledam u šareno nebo i sunce na zalasku, glave naslonjenje na prozor automobila. I da ne pita ništa…
Onda kad doživiš da ti prijatelj muškarac otvori dušu, ispriča svoje najskrivenije tajne i strahove, e onda ćeš znati da je od tebe ispao čovek, u bukvalnom smislu reči. Znaćeš da zaslužuješ poverenje. Muškarci nisu brbljivi kao žene i teško se otvaraju.
Žena prijatelj nikad ne može biti dovoljno „luda“ da te natera da se sa 20 godina popneš na drvo sa kog ne možeš da siđeš i još da posle to pamtiš kao jedan od najboljih provoda u životu.