Ruka pravde

Živimo u vremenu nasilja. Nad ženama, nad decom, vršnjačkog nasilja po školama, nasilja preko društvenih mreža, psihičkog i fizičkog nasilja… ne zna se koje je gore.

Ćutimo kad primetimo da je neka žena zlostavljana. Okrećemo glavu od njenih modrica, i što je još tužnije, od njenih suza. Ćutimo, jer ko smo mi da se mešamo. Ćutimo, jer gledamo svoja posla samo onda kad baš ne treba da gledamo samo svoja posla. A one ćute i trpe… Trpe zbog dece, zbog muža, zbog besparice, zbog najčešćeg razloga u nas „šta će svet reći“. Briga te šta će svet reći, jer taj svet, da valja, ne bi bio ovakav kakav jeste.

Pre dve godine ispričala mi drugarica da je muž povremeno istuče, kaže, samo onda kada je nervozan. Ona ćuti i ne pomišlja da ode od njega jer nema kud. Majka joj rekla da joj se ne vraća ni slučajno, naročito sa detetom. Njega sam cenila kao brata. Nikad više nisam otišla kod njih. Nju nazovem povremeno. Kaže, ne dešava se više. Kaže da je ona sama shvatila kad treba da prestane, da ne bi dobila batine. Šta da prestane, pitam je ja? Da diše? Ćuti na to. Predložila sam joj da ga prijavi. Ona kaže da tek onda ne bi imala kud, jer on zarađuje više od nje i da mi ne pada na pamet da ga ja prijavim, jer će ona znati da sam to ja i neće mi to oprostiti nikad. Rekoh, da mogu, prijavila bih ga, ali kod nas je zakon takav da nasilje u porodici ne može prijaviti niko osim žrtve. I sve tako u krug. Krug bez kraja… dok ne poteče nečija krv.  Onda ćemo svi govoriti kako se od njih to nikad nije moglo očekivati, naslutiti, ama divni ljudi.

Prekjuče mi priča žena koja ima četvoro dece, od kojih je jedno sa posebnim potrebama, kako je muž povremeno tuče. Nas tri je ubeđujemo da ga prijavi, da ode u Sigurnu kuću, da nađe posao, da ne zavisi od njega. Ona kaže, ne mogu to deci da uradim, jako su vezani za njega. U toj kući sam ostavila svoju krv, podigla decu… ne mogu to da im uradim. I opet ćutanje u krug… Kao da smo se zavetovali…

Nasilje nije samo šamar i pesnica u lice. Nasilje je i kad ti muž ograničava slobodu, kad ti krišom čita poruke na telefonu, kad ti zabranjuje da se družiš sa svojim prijateljima, kad te emotivno ucenjuje, kad ti ne dozvoljava da obučeš ono šta želiš jer smatra da ćeš privući suvišne muške poglede.

Da li ste čuli da postoji silovanje u braku? O da. Mnogo žena ga proživljava i ćuti o tome. Jer, pobogu, to ti je „bračna dužnost“. „Ne“ kao odgovor se ne prihvata. A tebi nije do tebe same a kamoli do seksa. Ćutiš u mraku i grizeš usne da ne vrištiš dok on ne uzme od tvog tela sve što mu treba da bi bio zadovoljan i zadovoljen. Ne vidi ni suze, niti mu je čudno što ćutiš svo vreme i ne napraviš ni najmanji pokret, osim što grizeš sopstvene usne do krvi…

Dokle..???

25. Novembar-MEĐUNARODNI DAN BORBE PROTIV NASILJA NAD ŽENAMA

Bleji ovco, jer samo to znaš

Venčanje decenije-svadba regionalne kurve i klinca folk pevača.

Venčanje jedne od prethodnih decenija-svadba regionalne pevaljke i žestokog kriminalca.

Udarna vest dana-žestoki kriminalac izudarao nekakvu balerinu u rijaliti programu.

Reakcija dana-profilna slika na društvenoj mreži kao znak podrške zemlji koja je decenijama čačkala mečku svuda po svetu, pa sad ta ista mečka zaigrala pred njenim vratima.

Naslov dana-povećanje penzija od enormnih 250 dinara.

Prognoza dana-crno nam se piše.

Medijska manipulacija, kao način tihog ratovanja i upravljanja mozgovima širokih narodnih masa, slabo pismenih i sa lošom memorijom, uzela je maha već odavno.

Najveća nam briga dal’ će ona regionalna kurva da obuče ovakvu il’ onakvu haljinu na venčanju sa jedva punoletnim momkom, sinom regionalnog turbo-folk pevača, koji je najveću popularnost  dostigao nepriznavanjem očinstva jednoj devojčici. Taj isti turbo-folk pevač, javno se raduje venčanju svog jedinca sa regionalnom „damom“, preko koje je prešlo pola bivše Juge.

Još nam je veća briga zbog čega su se potukle narkomanka i striptizeta u jednom od rijalitija i šta je to rekao dežurni učesnik svih mogućih rijalitija, koji od škole ima čitanku za drugi razred osnovne i trofej sa Grmečke koride kao posebnu veštinu.

Sve nam je to bolna rana, kako ćemo zaspati dok ne odu na spavanje svi učesnici svih rijalitija. Pa i kad odu na spavanje, ostavićemo tv uključen, da čujemo kako hrču, dal’ još uvek dišu, da bi nam i sutra razvedrili sivu realnost. Ne shvatamo da im ime samo kaže šta su nam -reality-REALNOST!

Sistem vrednosti nam je otišao tamo odakle smo svi došli, u P.M.

Decu lečimo sms porukama.

Živimo od socijalne pomoći, a većini nas u zdravstvenim knjižicama stoji da nam zdravstveno osiguranje obezbeđuje republički fond.

Frižideri su nam prazni, al nam je srce puno kad vidimo kako se svađaju oni koji su dobili honorar trista puta veći od socijalne pomoći od koje mi preživljavamo…

Dobro je ono jednom neko rekao, daj narodu suvog hleba da zavara prazan stomak, i igara da mu lakše ispereš mozak koji ionako slabo funkcioniše na suvom hlebu.

Bleji ovco, jer samo to znaš…jer samo to i možeš.

Sve ostalo ti je uskratila demokratija za koju si prolivao krv, zbog koje imaš više siročadi nego novorođenčadi, a ni jedne ni druge ne možeš da nahraniš.

NEKO NA MORU, A NEKO U LAVORU…

„Na vrh mi je glave i kupanja, sunčanja, gnjavaže… sačuvaj me bože naročito plaže“, reče jednom Goran Bregović i osta živ. Kome normalnom može dosaditi kupanje i sunčanje, prelepi zalasci sunca, pesak u gaćama i spavanje na stomaku…

Kažu, kriza je, nema se para, zajebi letovanje… Kol’ko ja vidim, ima se, a boga mi, i može se…  Od usta se odvaja da se skvasi guza u slanoj vodi ( e sad, dal’ jadranskoj, egejskoj il’ nekoj trećoj, zavisi koliko se od usta odvajao).

Sinonim za letnji odmor je odlazak na more. Onaj ko nije bio na moru, nije ni bio na godišnjem. Ostao je da okreči kuću, iscepa drva i ko zna šta još, a pričao da će 10 dana samo da leži kod kuće. Naravoučenije: godišnji odmor, pod obavezno, provesti što dalje od kuće!

Ako već ne volite more, čvarenje na suncu, mazanje jogurtom po leđima uveče, padanje u nesvest zbog sunčanice itd, najbolje je otići u neko selo gde je i Bog rek’o „doviđenja“, i stvarno provesti tih 10 dana ležeći i uživajući u prirodi.

Treća opcija(najjeftinija) je odlazak kod rodbine u goste, u neko selo gde je i Bog rek’o „doviđenja“, al’ tu nema ležaja, jer se rodbini mora pomoći da skupi letinu, okreči kuću (to ste mogli i kod svoje kuće, i još bi ste bili na dobitku), jer kako ležati na sopstvenom godišnjem odmoru, a biti rodbini na grbači, doručku, ručku, večeri… Aaa… ne ide to… Eventualno se možete praviti ludi i reći da pojma nemate šta su to grabulje, motika, sekira itd… Ono što je u ovoj opciji najsigurnije je to što vam lavor, definitivno, ne gine.

Ono što meni nikad neće biti jasno je to da li je godišnji odmor samo za ljude koji rade, il’ mogu da se izležavaju i ovi džabalebaroši koji cele godine ne rade ništa, a prvi po društvenim mrežama kače slike iz plićaka..? Valjda im treba odmor od njih samih, šta li…?

Četvrta varijanta je ostati kod kuće i raditi normalno, kao da nije vreme godišnjih odmora, i tešiti se činjenicom da će ovi „morski vukovi i lisice“ potrošiti svu kintu na letovanje, a vi ćete biti puni k’o brod jer ste odradili i njihove smene…

E, sad, ne mogu a da se ne dotaknem fejsbuka našeg nasušnog i sveukupne slike ovogodišnjeg letovanja (sezona je već pri kraju). Struktura mojih FB prijatelja je veoma šarolika, od usamljenih domaćica željnih pažnje, do verskih fanatika i cica sa splavova. Jednom rečju, ne daj Bože nikome. Ima momenta, dok skrolujem news feed-om, kad pomislim da je neki svetac zagin’o na splavu zajedno sa isfrustriranom ženom koja je izašla sa drugaricama prvi put posle 2 godine i povela i dete.

Uglavnom, na letovanje se ide… Možda će se grejanje otplaćivati na rate, možda će vlasnik marketa čekati do nekog 1og da mu se isplati „crta“, al na letovanje se mora ići… Morski vazduh je dobar za disajne organe, a slike iz plićaka sa rukama na bokovima obezbeđuju pozamašnu količinu „lajkova“ i istu količinu zavisti ljubomornih „drugarica“, koje napišu ispod slike „uživaj,draga“ a u sebi misle “ joj, vidi joj stomaka „.

Iz svega navedenog se može zaključiti da će moje letovanje ,to jest’ brčkanje u slanoj vodi, izležavanje i crvena ramena, sačekati neke bolje dane. Ja sam od onih što najviše rade u jeku „morske“ sezone i plačući ispraćaju sve oko sebe koji putuju bilo kuda južnije. Ne zato što oni idu, nego zato što ja ne idem.                                                                            Ko god je uzeo kredit da bi otišao na letovanje, svaka mu čast, jer zna da živi.

Ko god je otišao na neko mesto koje ga opušta, pa bila to planina il’ babino selo, svaka mu čast,jer zna da živi.

Lejla

Ona je jedna od onih večito nasmejanih,jedna od onih koji ti uđu u život nečujno i ostanu tu zauvek…Jedna od onih sa kojima se možeš smejati do suza i kočenja vilice nekim običnim,bezveznim stvarima.Jedna od onih koja ne opterećuje svojim problemima,jedna od onih koji oko sebe šire samo pozitivnu energiju,jedna od onih koji kad uđu u prostoriju,renoviraju je svojom pojavom i svetlošću koju nose sa sobom..Jedna od onih koja ti se obrati sa „kozo“,a nema šanse da se naljutiš.Takvih je danas malo i zato je Lejla posebna.

U njoj živi sto malih,nemirnih đavola,onih što te sa 30 i nešto teraju da praviš budalaštine i ne daju ti nikad da odrasteš.U njoj živi muzika i pravo drugarstvo,u njoj živi beg od stvarnosti i svakodnevnih problema.Zato je Lejla posebna.

Danas je Lejlin rođendan.

Da si zdrava,vesela,nasmejana i blesava, kako do sad,tako još puno godina. Hvala ti što postojiš baš takva kakva jesi.

Oj Srbijo međ(u) redovima

Čekaj u redu ili umri… Il’ umri čekajući u redu. Red u banci, red u pošti, red za ovo, red za ono. Uzmi broj pa čekaj. Uzmi broj u pola osam ujutru, pa čekaj do tri popodne da bi obavio formalnost koja traje ukupno tri minuta. Oj, Srbijo zemljo ironije, besmisla i čekanja u redovima.

Poslednja dva dana sam bila neumorni „čekač“ u redovima za raznorazne stvari. Tako se potrefilo, da sam u jednom danu čekala u tačno 4 kilometarska reda, živa se smorila i shvatila da su u pravu oni koji su davno skontali da se od rodoljublja ne živi i zbrisali glavom bez obzira.

Moje „čekićanje“ je započelo juče tačno u 7:20 ujutru. Dođem ispred Pošte, kad ono, Pošta radi od 8. Ajde, nema veze… Čekam ja tako ispred, kad dolazi neki čika, poranio i on… Posle par minuta, čiki zvoni telefon… Nije da prisluškujem, al’ čiku zove neko ko se raspituje gde se on trenutno nalazi, on mu odgovara da čeka da se otvori Pošta da bi poslao pismo ministru, jer mu neko preti likvidacijom… Oj, Srbijo, zemljo otvorenih ludnica i sumanutih ideja… Pošta se otvorila sa 5 minuta zakašnjenja, ali dobro, prvi radni dan posle praznika, oprostićemo… Iako sam došla prva, pre mene su se ugurali penzioneri koji su plaćali račune… Ajde, nema veze ni to, brzo sam završila. Moja sledeća stanica je Policijska uprava, jer treba da predam zahtev za izradu lične karte, ove nove, pro-zapadno orijentisane, biometrijske… Dolazim tamo, uzimam broj od dežurne policajke… Opaaa, 120… Displej u hodniku pokazuje broj 10… Ima da se načekam… Popunjavam uplatnice i stajem u red da bih platila takse za ličnu kartu. To je šalter jedne strane banke, jedan jedini, na kom radi jedna sredovečna gospođa. Posle 15ak minuta shvatam da se red uopšte ne pomera. Pogledam malo bolje i vidim da gospođa kuca po tastaturi sa dva prsta, lagano, ima ona kad… Iza mene u redu stoji gospođa koja glasno komentariše svu tu gužvu koja nju strašno nervira i službenicu koja kuca sa dva prsta. Ona je, eto, otišla u penziju čim je ispunila sve uslove, šta traže te babe po šalterima, nek’ puste mlad svet da radi i tako dalje. Ja se samo ljubazno osmehnem, šta ću drugo. Gospođa i dalje nastavlja da komentariše, pomerila se i stala pored mene, videla, valjda, da hoću da slušam. Slušam,jer nemam šta drugo da radim, stojim u redu koji se uopšte ne pomera, evo već pola sata. Gospođa se fino raspričala, kaže kako se sinoć iznervirala gledajući dnevnik. Zamislite, kaže, hoće da puste iz Haga onog nekog zločinca koji je ubijao i klao, i još će ga dovesti u Novi Sad. Pa,ovaj grad je postao pravi kontejner. Onda se nasmeši pa kaže da bi je neko mogao „mlatnuti“ zbog toga što je upravo rekla. Ja reko, ne sekirajte se, gospođo, neće niko, al’ kamo sreće da su toliki publicitet imali oni što su nas bacali pod led 1942. Ućuta gospođa, ni jednu više ne prozbori. Pogodio je,valjda,onaj led,pa je ućutala…

Stigoh nekako na red da uplatim taksu. Pogledam tamo u šalter salu i vidim da rade samo 4 šaltera od 8 postojećih. Na dva se izdaju lične karte, na dva vozačke dozvole. Shvatih da ću kampovati tu i potražih mesto da sednem. U ogromnom holu u kom ima 15 šaltera, stavljen je samo jedan red sedišta… I to sve u gradu koji ima oko 400 000 stanovnika. Na jednom zidu pročitah upozorenje da je zabranjeno sedeti na radijatorima. Pa, što ne ubacište još koju stolicu, familiju vam birokratsku. Na jednom od displeja je ironično je pisalo „Dobro došli u Policijsku upravu Novi Sad“. Oj, Srbijo, zemljo apsurda… Po novom, pro-evropskom zakonu, deca moraju imati biometrijske pasoše, i pri podnošenju zahteva moraju biti prisutna oba roditelja. I to je ok, u današnje vreme kad se svašta dešava, tr govina ljudima i slično. Al’ mi nije jasno zašto u tolikoj šalter sali rade samo dva šaltera, zašto majke sa malom decom moraju da čekaju po 8 sati, jer ako im prođe broj, gube red, ništa od dokumenta, pa sutra hajd’ ponovo. Nije mi jasno kako u jednoj zemlji koja sebe naziva demokratskom i uređenom, može da vlada takav haos. I kako ovaj naš narod uopšte ima volje da se zove građaninom ovakve zemlje, koja ne može da ti priušti da k’o čovek dobiješ dokument. Nek makar skrate čekanje za pasoše, da možemo svi odavde da odemo i da se obistini ona Tarabićeva tvrdnja da će nas ostati toliko da ćemo svi moći da stanemo pod jednu šljivu.

Pošto sam zaključila da neću tako brzo doći na red, odlučih da odem do banke da platim neke račune, pošto je u ovoj koja se tu nalazi, red do vrata. Kad, ne lezi vraže… U banci skoro isti takav red… Oooj, Srbijo zemljo kilometarskih redova i urednih platiša. Valjda jedino što u ovoj zemlji stiže na vreme su računi i opomene za neplaćene račune, a u zadnje vreme, bogami, i sudski izvršitelji. Dođoh nekako na red u banci, platih račune, uredno mi naplatiše proviziju.

Vratim se u onaj prethodni red, skontam da moj broj nije ni blizu. Izađem napolje, nađem mesto na klupi, izvadim iz torbe knjigu da čitam. Posle prve stranice primetim da me ljudi čudno gledaju… Teško meni, šta je sad? Imam gustu kovrdžavu kosu i često izgledam k’o veverica koja je doživela strujni udar i nekim čudom ostala živa, al’ šta je danas, kad sam kosu uredno vezala u rep? Izgleda da je knjiga… Kako ne bih privukla pažnju, kad svi blenu u telefone, il’ blenu okolo gledajući ko prolazi… Ojj, Srbijo, zemljo nepismenih android-zavisnika… (Igrom slučaja il’ sudbine, knjiga koju sam čitala je istinita priča o devojčici iz Pakistana koju su talibani pokušali da ubiju jer se zalagala za pravo na obrazovanje…)

I tako ja dođoh na red u 3 popodne. Ona teta što radi me pita da li se slažem da mi na ličnoj karti ostane elektronski potpis i slika sa pasoša? Naravno da želim, nećete me, valjda, ovakvu slikati… Žena me samo“ belo“ pogledala… Pita me želim li ličnu kartu sa čipom il’ bez čipa? Reko, kakva je razlika? Objasni mi da na toj bez čipa piše adresa, a na ovoj čipovanoj je adresa sakrivena, pa ako neću menjati mesto boravka narednih 10 godina, bolje da uzmem tu bez čipa. Reko, znate šta, dajte tu bez čipa, jer i ako budem menjala adresu, to će biti negde daaaaleeeekooooo odavde… Žena me ponovo belo pogleda, k’o veli, ova nije skroz baždarena, pruži mi onaj revers i reče :“Vidimo se za tri nedelje, znate, morate opet čekati u redu da podignete ličnu kartu..“ Ojj, Srbijo, zemljo službenika… IMG_20150415_134411IMG_20150415_133603IMG_20150415_133614

Suze

Onda kad duša preti da eksplodira i da odleti u milion raznobojnih mehurića nebu pod oblake, i nikad se više ne sastavi…Valjda tako izgleda smrt, smrt pravednika, koji se zove tako baš zato što ima dušu, što sva bol njegova stane na to malo mesto koje se zove duša. Suze su glasnici duše, samo onaj ko iskreno oseća, može još iskrenije da plače.Onda kad osetiš da te svaka suza peče, znaćeš da te suze nisu bez razloga, da to nije hir, da nisi razmaženo derište, nego ljudsko biće sposobno da oseća i da pati.

Uvek sam se pitala šta je to u čoveku što ga tera da plače? Šta je to što suze tera iz oka, i iz obične telesne tečnosti, iz čoveka ističe deo duše? Jer, plačemo i od tuge i od sreće…Eto, takve nas je Bog stvorio, dao nam je način da olakšamo sami sebi svaku bol…Nema onoga ko nije bar jednom u životu plakao glave zagnjurene u jastuk, zbog ljubavi, smrti, zbog života…Nema onoga ko se nije bar jednom u životu probudio natečenih očiju, pa svojima lagao da ga je zveknula promaja od otvorenog prozora…

Mislim da je zdravo povremeno plakati i bez ikakvog razloga.Tako se oslobađamo negativne energije i nagomilanog stresa, kojeg, živeći u današnjem vremenu, skupljamo u sebi u ogromnim količinama. Treba pustiti suzama da speru svaki trag tuge sa lica, isplakati se k’o čovek, podići glavu, osmehnuti se sam sebi u ogledalu i nastaviti dalje. Jer, svaka patnja mora jednom proći, ne može ni jedna tuga do veka trajati.

Suze nas čine boljima. Plakati nije greh i nije kukavički. Ne plaču samo oni koji nisu iskreni ni prema sebi ni prema drugima, oni što misle da su mnogo jači od svih,pa i od njih samih.

Treba se, po nekad, pretvoriti u mazohistu, pustiti da plač protrese celo telo, jer posle toga sledi neverovatan osećaj smirenosti. Pustiti da nas izmuči,uzme svu snagu..

Da li je bolje plakati sam ili na nečijem ramenu, to zavisi od nas, u kom slučaju se bolje osećamo. Samo znam da treba bežati od ljudi koji skreću pogled kad vide tuđe suze, jer postoji mogućnost da će, ako vas sutra, ne daj Bože, udari auto, isto tako skrenuti pogled…upoznaj mehttps://www.youtube.com/watch?v=Aqer5YZ0GN4&list=RDpREZZCwMxmk&index=12

8. Mart, dan kada je dama pretvorena u konja

„8.Mart je dan pobune radnih žena protiv kuhinjske robije. Reci NE ugnjetavanju i praznini duha rada u domaćinstvu.“

8. Mart je međunarodni praznik posvećen ženama. Praznik koji proslavlja teško stečenu žensku ravnopravnost sa muškarcima. Drugim rečima, žene su dobile pravo da rade, da učestvuju u političkom životu (pravo glasa), pravo na visoko obrazovanje, itd… Muškarci su dobili pravo da pripašu kecelju, zavrnu rukave i srećni, ozareni, puni poleta, počnu da ribaju kupatilo… E, pa,malo sutra…

Rodna ravnopravnost još uvek nije uvedena svuda u svetu. Islamske zemlje još uvek žive po šerijatskim pravilima i žene se kod njih smatraju nižim bićima, oruđem, muškom svojinom čijim životom on kao gospodar upravlja. Može i da joj ga oduzme u bilo kom trenutku i nikad neće morati da odgovara za to. U demokratskim društvima žene su postale zvanično ravnopravne sa muškarcima tek početkom dvadesetog veka. Kod nas na Balkanu vladaju malo drugačija pravila, pa i dan danas ima muškaraca koji će kada uđu u prostoriju u kojoj smo ja i suprug, njemu pružiti ruku a meni samo klimnuti glavom skrećući pogled, pokazujući time da nisam vredna poštovanja. Barem ne istog kao moj suprug. U fabrikama kod nas, čiji su vlasnici uglavnom stranci koji su odlučili da svoje proizvodne pogone otvore na ovim prostorima, upravo zbog jeftine radne snage koju sačinjavaju mahom žene. Da li znate da te žene rade u neljudskim uslovima, nose pelene za odrasle na radnom mestu (zdrave i prave), jer se ne smeju maknuti od proizvodne trake. U danima kada imaju menstrualno krvarenje, moraju nositi žute trake oko ruke, da bi dobile pravo na dva bonus odlaska u toalet. U jednoj fabrici obuće u BIH, čiji je vlasnik jedan visoki funkcioner te države, počeli su otpuštati žene koje ostaju u drugom stanju i moraju na bolovanje zbog održavanja trudnoće. Znate li šta je izjavio taj političar? „Teško im je da kod kuće spremaju ručak, pa su došle da se zaposle kod mene i još ostaju trudne i hoće na bolovanje!“ U dvadeset i prvom veku. U Srbiji na snagu stupa izmena zakona o porodiljskom bolovanju, gde su znatno smanjena primanja porodilje, kao i vremenski period za negu deteta na koji svaka zaposlena majka ima pravo. Zbog ovog zakona su javno protestovala udruženja majki. Ravnopravnost, kažete? Želite li još uvek taj buket cveća?

Žene su dobile pravo da rade i zarađuju i da njihov rad bude cenjen (i plaćen) isto kao „muški rad“. A jel’ piše negde u tim zakonima da žena, ako već radi i zarađuje, treba da bude ravnopravna sa muškarcem i kad su u pitanju krpa, šerpa i sve ostalo?

Imamo zakonsko pravo i moralnu obavezu da radimo i zarađujemo, a muškarci, pošto nisu tražili nikakva prava, imaju zakonsku i moralnu obavezu da rade isto što i do tada-NIŠTA! Da koleginici gledaju u dupe i sise dok prolazi hodnikom, da se službenici na šalteru nadviruju u dekolte, da za svaki saobraćajni prekršaj kažu: „ma to je sigurno žena vozila“, i da svaku žensku grešku premažu sa „glupavo žensko“ . Ako je žena uspešna, odmah se pitaju odakle joj pare, odakle joj veze i čiji li je to krevet grejala kad je stigla tako visoko. Dakle, o kakvoj mi to ravnopravnosti pričamo i šta mi to slavimo?

Još dugo će naše žene, kada im istekne radno vreme (mislim na onaj posao za koji su plaćene), trčati na autobus, jer mužu treba auto… Šta će njoj auto, ionako na poslu samo sedi, dok on „rinta“. Iz autobusa trči u market da pokupuje sve što treba za kuću, onda trči po decu u školu, pa trči kući da završi ručak, obriše prašinu, opere veš, pomogne deci oko domaćih zadataka… U međuvremenu stiže muž sa „rintanja“ i seda za postavljen sto. Žena ustaje najmanje tri puta, jer jedno dete hoće vode, drugo se isflekalo, muž neće taj hleb, hoće onaj drugi… Ustaje poslednja od stola, sklanja sudove i pere ih, dok muž odmara od „rintanja“ ispred televizora, udobno opružen na trosedu. Žena mu donosi kafu, pita ga da li se umorio? Kako nije, zna li ona koliko je njegov posao naporan??! Žena ostavlja do pola popijenu kafu i odlazi da izvadi opran veš iz mašine i okači ga da se suši. U međuvremenu su deca razbila vazu koja stoji u hodniku, poklon od tetke za venčanje. Žena trči da pokupi staklo, da se neko ne iseče. Jebiga, tetka.. žao mi je, al’ ionako je samo skupljala prašinu… Čuje da u kuhinji kipi ručak za sutra… Iz dnevne sobe se čuje galama…Muž se raspravlja sa decom oko prava na televizor… Opšte ratno stanje. Rasprava se završava muževom rečenicom“ Previše si ih razmazila, sve im je dopušteno…“ Ma, šta kažeš druškane??? Pa hajde tebe da vidim kako crkavaš od bolova dok ih rađaš, kako se „sastavljaš“ posle porođaja, sastavljaš psihički i fizički. Ma, trebalo bi da svaki muškarac 5 dana mesečno nosi uloške i brushalter sa ispadnutom žicom, pa bih te videla onda. Ako smo već ravnopravni, ja ću da trpim bolove dok ih rađam, a ti probaj da ih naučiš ko polaže veće pravo na TV. Samo toliko! Muž joj na to odgovara da i druge rađaju decu, pa se ne žale, šta ti hoćeš, da nećeš možda orden??? Žena u sebi razmišlja „Da, hoću orden… Idi kod tih drugih, ako su ti bolje“, ali to ne izgovara da bi izbegla svađu.

Nastavlja da obavlja kućne poslove, kupa decu i sprema ih na spavanje. Konačno sedne, izmorena… Muž već uveliko spava sa daljinskim u ruci. Ona pokušava da mu izvuče daljinski, jer uskoro počinje serija koju povremeno prati. On se u tom trenutku budi i kaže joj da ne prebacuje na drugi kanal, jer on gleda to. TO- je koncert Bečke filharmonije… Gde si video Balkanca da voli klasičnu muziku? Ja, nigde…žena uključuje računar,uloguje se na Facebook… Sledećih pola sata gleda fotografije svojih drugarica koje su to popodne provele na kafi sa prijateljima, u bioskopu, šetnji… I ona će tako sutra… Ili malo sutra… Teši sebe mišlju da život njenih drugarica nije ništa drugačiji od njenog, to se njoj samo čini da drugi imaju sadržajniji život, da su srećniji, poštovaniji, shvaćeniji…

Auu, pa sutra je 8. Mart, dan kad se slavi ženska ravnopravnost. Koja crna ravnopravnost, tu su, kao i obično samo muškarci profitirali.

Razmišlja kako mora kupiti cveće za svoju i njegovu mamu, jer će on sigurno zaboraviti. Jaoo, pa treba pokloniti po neku sitnicu i koleginicama sa posla… Gleda u novčanik… Skoro sve što joj je ostalo od plate potrošila je danas u marketu na potrepštine za kuću. Nema veze, skrpiće nekako…

Sutradan, muž dolazi kući bez cveća, bez poklona, bez ikakvog vidljivog znaka da on uopšte zna koji je datum. Žena gleda u njega sa sjajem u očima i smeši se. On joj govori da nije stigao ništa da joj kupi, a nije nešto ni pri parama… Razumeće ona to, jel’ tako…?Pa, pre tri godine sam ti kupio onaj ogroman buket, jedva prođoh kroz vrata sa njim… Da… jesi… pre tri godine. Muž govori da je 8 Mart svakako glup praznik, mo’š misliti, žene i ravnopravnost, pfff… Ionako od vas čoveka samo boli glava. I ko smisli taj praznik baš u ovo doba godine kad su najveći troškovi. Psuje Amere koji su nam sve to „poslali“. Žena mu govori da nema veze, nije ni trebao ništa da joj poklanja, ko šiša 8. Mart, cveće ionako brzo uvene… U sebi tužno zaključuje da joj je muž izgubljen slučaj…

Dakle, cenjeni muškarci, srećan vam 8.Mart. Jedino ste vi tu na dobitku. Žene jesu zvanično dobile ravnpravnost, ali su muškarci dobili konja koji će da tegli za njih, da im kuva, pere, pegla, rađa i odgaja decu, skuplja njegove prljave čarape, rešava njegove dileme (Dal’ Amstel il’ Hajneken… Uzmi, dušo, Hajneken, od Amstela te muči kiselina…),vozi ga kad „malo“ popije ( u drugim slučajevima nipošto), i što je najbitnije, zarađuje. Zarađuje, i svoju zaradu unosi u zajednicu u kojoj je, kako god da okreneš, uvek muškarac gazda.

Cenjene dame, dobile ste šta ste i tražile!

Ne’š se ti hljeba najest’ od snova…

galeb

Eto, kažu da sanjari uglavnom nemaju od čega da žive… Ma, šta ti je to sanjar? Sećam se, prikazivao se film „Čudesna sudbina Amelije Pulen“, neko predloži da idemo to gledati… Kaže meni drug, nemoj da gledaš to ako nisi sanjar, neće ti se svideti. Reko’ pojma nemam šta sam, al’idem gledati, pa šta bude. Ako se samo sanjarima sviđa taj film, onda sam ja zaglibila duboko… Film me oduševio, malo je reći… Od malena sam imala neki svoj „trip“ o životu uopšte. Od toga da sam mislila (i dan danas mislim), da san dolazi u obliku nekih zvezdica koje počnu da mi se priviđaju pred očima kad ne mogu da zaspim (moja baka je na to govorila, budibogsnama, kakve zvezidice, ćuti tu i spavaj), do toga da i dan danas verujem da će se uvek naći rešenje za svaki problem, za svaku nedoumicu… Živela u oblacima i sa 15 i danas sa 30 i nešto… Svaka muka mi traje dva dana, posle il’ se pomirim sa tim, il’ samo pomislim da mora biti bolje. Il’ mi je, konačno, vreme da odem kod psihijatra. U ljudima, uglavnom, gledam ono što je dobro. Kažu da sam naivna, da je svet okrutan, a ljudi zli. Verujem u ljubav, verujem da pravde ima, ljudske ili božije, ali je ima. Često bežim u svet koji nose knjige. Zadnjih godina, često bežim u svet koji nosi internet. Muzika mi je lek za sve… Kažu za mene da sam pozitivna, da imam iskren osmeh, kažu da vole da su u mojoj blizini zbog pozitivne energije koju širim oko sebe… Valjda je tako… Imam svojih loših dana, i tad mi najviše odgovara da sam sama.. Brzo me to prođe… Vratim osmeh na lice, i haj’mo dalje… Ne dam da me slome mrgudi… od takvih bežim što je dalje moguće… U zadnje vreme me često optužuju da je moj optimizam nerealan, da se moram, konačno, spustiti na zemlju… Ja kažem, šta imate od kukanja? Ako vam već život nije bolji nego što ste želeli, kukanjem i namćorisanjem pravite samo još gore. Rekoše da sam budala i odoše… Sanjariti nije tako teško… dovoljno je da svet gledaš samo malo drugačije, da pronađeš sreću u malim stvarima, jer ona tu, zaista, jeste… Ako sa 30 i nešto ne znaš kao dete da se obraduješ nekoj gluposti, ako ti za sreću nije dovoljno to što imaš krov nad glavom, zdravu i normalnu porodicu, onda si teški mrgud.

foto/ privatna arhiva

Priča o ljubavi obično ugnjavi ( što bi rek’o Bora Čorba)

srce

Valentinovo je… Slavi se ljubav… Zovemo ga danom zaljubljenih… Da li je zaljubljenost isto što i ljubav, i da li je dozvoljeno i  onima koji nisu zaljubljeni da ga slave? Da li je Valentinovo praznik isključivo za one koji su u klasičnoj emotivnoj vezi, ili se odnosi na ljubav uopšte? Jer ljubavi ima tako mnogo…

Po istorijskoj priči prema kojoj je nastao praznik Svetog Valentina, ovo je dan koji slavi ljubav, ali onu „klasičnu“. Zovemo ga danom zaljubljenih, pa mi to, nekako, izgleda kao da treba da ga slave samo oni koji su u prvom zanosu ljubavi,oni što od leptirića u stomaku ne znaju gde je levo…

A ljubavi ima tako mnogo nijansi, vrsta, faza… možemo ih nazvati svakako…

Pored ljubavi između muškarca i žene (kažu da takva ljubav može postojati i između istih polova), one ljubavi koja nam prva padne na pamet kad se spomene ta reč, postoji još ljubavi… velikih, malih, zabranjenih, zvaničnih, roditeljskih, dečijih, zrelih, nezrelih, ovakvih i onakvih…

Bez ljubavi bi život bio prazan… to je jedino u šta sam sigurna kada je ljubav u pitanju. Kada ne bi bilo ljubavi, šta bi smo sa emocijama koje se gomilaju u nama, šta bi smo sa svim onim lepim što osećamo… verovatno bi na kraju pukli kao balon…

Kažu da postoje ljudi koji nisu sposobni da osete ljubav, koji nisu sposobni da vole. Ne verujem u to… Svako ima svoj način da ljubav pokaže, manje ili više. Razlika je samo u shvatanju, u onome kakvim očima nekoga gledamo, i iz kakvog ugla.

Ljubav je kad jedni druge razumemo, ili se bar trudimo da razumemo. Ljubav je kada pokazujemo da nam je stalo do nekog. Neki to znaju pokazati na najjasniji mogući način, neki  sve zakomplikuju, opet iz ljubavi… Ljubav su i teške reči, jer jedino velika količina emocija može da ih izgovori. Ljubav je kada pored neke osobe osećaš sigurnost. Ne mora ta osoba da bude emotivni partner, može da bude i brat, sestra, prijatelj, tetka…

Ljubav je kada sam prvi put videla mog sina kako mazi mače, sa toliko nežnosti. Bio je toliko mali, nije znao ni da priča, ali je nekim svojim „bebećim“ jezikom i gestikulacijom lica pokazao ogromnu nežnost. To je čista ljubav…

Ljubav je kada je moj tata uzimao slobodne dane, neplaćeno odsustvo, bolovanje, da bi se brinuo o svojoj mami koja je ležala u krevetu, nepokretna. Iako je imala i negovateljicu i još punu kuću nas ostalih. Kad ona spava, on je spavao na nekom dvosedu u hodniku, samo da bude blizu kada se probudi.Čista ljubav…

Ljubav je  kada moja mama pređe stotine kilometara samo da mi ispuni neki hir, i iako mi opsuje sve po redu, ipak to uradi…Čista ljubav.

Nedavno je komšija, koji ima rasnog psa, doveo ženku te vrste zbog parenja. Proveli su zajedno taj dan, a sutradan su ženku vratili kući. Dva sata nakon što su je odveli, slušala sam tužno zavijanje komšijinog psa. Čista ljubav…

Biti zaljubljen je valjda najlepši osećaj na svetu. Tad možeš sve, čini ti se da ćeš svaki čas da poletiš…

Najlakše je kupiti 101,1001,3001 ružu i misliti da je to najbolji način da se pokaže ljubav. Eto kakvi smo, kad smo i ljubav uspeli da materijalizujemo i „pokvarimo“, određujući joj cenu. Što je poklon za valentinovo skuplji, to je ljubav veća… malo sutra… Problem je u nama, ljudima. Postale su nam bitne materijalne stvari, a počeli smo da zaboravljamo da nas, u stvari, ljubav drži u životu. Još jedino kad vidim po neku baku i deku kako idu ulicom držeći se za ruke, osmehnem se i pomislim da nije sve izgubljeno. Kada bismo shvatili da ne čine sreću kule, gradovi, avioni i jahte, da čovek može biti srećan i ispunjen jedino onda kad oko sebe ima ljude koje voli i koji njega vole. Da svako ima makar jednu osobu koja mu svakodnevno pokazuje ljubav, svi ljudi na svetu bi bili srećni…

Ljubav je i kad imaš s kim da se svađaš, al’ onako kvalitetno, sa sve vikanjem i lupanjem vratima… Jer, i to je emocija. Onaj ko uspe toliko da te razbesni, može biti apsolutno siguran u tvoju ljubav. Da nema ljubavi, ne bi bilo ni takve reakcije.

Ljubav je nešto čemu niko nikada nije uspeo da odredi adekvatnu definiciju. Zbog ljubavi su se vodili ratovi, propadala carstva, gubio razum… Uživajmo u svakom trenutku koji provedemo okruženi ljubavlju. Pronađimo u sebi i drugima ono što je najlepše, jer samo nas ljubav može učiniti boljima. Pokažimo ljubav onima koje volimo, jer možda već sutra, može biti kasno za to…i_love_you