Ima nade

Znate one dane koji traju po 39 sati? E,moj je juče bio baš takav. Odem na pijacu i izgubim novčanik. Nije mi ga niko ukrao,nego sam ga ja,zamlata,ostavila na tezgi razgledajući haljine,lepe,letnje šarene…Posle tri minuta shvatim da ga nema,vratim se,tražim,agonija…Oni ljudi me belo gledaju,ja im se izvinjavam što sam ostavila novčanik na njihovoj tezgi,pa došla da ga tražim,da ne pomisle ljudi da ih možda krivim da su ga oni uzeli,sklonili…zamlata prve klase…Idem kući plačući…Natakarim naočare za sunce,kao da se ne vidi da plačem,a suze samo liju ispod njih…U novčaniku je bilo poprilično novca,sva dokumenta osim babine krštenice,ali i ceo moj život. Slike mojih najmilijih,moj novogodišnji spisak ciljeva koje sam sama sebi zacrtala,neki meni veoma bitni papirići,četvrtina slike koje je nekad davno presečena na četiri dela i nosim je,evo,skoro 15 godina sa sobom stalno,kao amajliju. U ova šugava vremena ni taj novac nije baš nebitan.Dođem kući i uzimam telefon da zovem drugaricu da joj iskukam kakvu sam glupost napravila…Telefon se zablokirao,mrtav,crko’ načisto…Ooooo ‘bem ti modernu tehnologiju,androide,softvere,tač skrinove,Telekom ,Vip mobajl,Telenor,Orion,SBB i sve moguće operatere…Halooo,kompjuteraši,ja bih malo da kukam preko onih besplatnih smartova i minuta,prinesi-prenesi što nudite…Aa-aa,jok…Ništa od toga…Plačem i dalje k’o kišna godina…na kraju skuvam kafu,sednem,za promenu ućutim i počnem sama sebe da tešim,onako u sebi…Ma šta sad,vozačku ionako treba da menjam,zdravstvene knjižice još malo ističu,a na ličnoj karti ionako izgledam k’o Drakulina sestra…Zvoni suprugov telefon…Zove moja sestra da kaže da je došao čovek i doneo mi novčanik,i traži da ja lično dođem da mi ga preda (još uvek sam prijavljena na adresi kod roditelja koji žive u blizini). Trčim do tamo,bukvalno…Čovek čeka u kolima,izlazi,smeje se i daje mi moj novčanik,koji sam za sebe ima posebnu vrednost,jer sam ga kupila pre 13 godina kad sam počela da radim…Otvaram ga…Unutra je sve,i dokumenta i sav novac…Opet počinjem da plačem,zahvaljujem se čoveku,hoću da ga častim,on se nećka…Blagosiljam ga,po ko zna koji put se zahvaljujem…Kaže,njegova supruga je našla novčanik,i odlučili su da me nađu po adresi…Počinjem da jecam potaknuta emocijama i spoznajom da još ima dobrih ljudi,da nije sve izgubljeno,da ,ipak,ima nade za sve nas dok god je ovakvih ljudi. Ako taj gospodin slučajno naleti na ove redove,još jednom,HVALA!!! Do neba! Hvala što ste mi povratili poljuljanu veru u ljude!

Dan se nastavlja,a ja sam već iscrpljena,što od vrućine,što od stresnih događaja,što od turbulentnog smenjivanja emocija…Moj suprug uveče trči svoj prvi polumaraton…Spremao se ozbiljno i dugo,puno mu to znači…Puno znači i meni,želim da mu olakšam,da uradim sve da bi se on osećao bolje,spremnije,snažnije…Skoro da kasnimo na početak trke,tražimo parking,idemo okolo,misleći da je prečica,bukvalno trčimo do starta trke…Trka počinje,trči blizu 1500 ljudi… Trka se održavala na novosadskom Keju,takmičari trče trim-stazom i biciklističkom stazom,a mi navijači smo u sredini…Pratim mog muža pogledom,upinjem se da mu doviknem bilo koju reč podrške kad protči pored mene…Drhtim i ja od nekakvog adrenalina…Posmatram ljude oko sebe i drugi put ovog dana shvatam da dobrota u ljudima ipak postoji…Nepoznati ljudi bodre nepoznate,aplaudiraju,navijaju,podržavaju..“Hajdeee“,“Bravooo“,“još malooo“, „napreeeed“,“možeš ti tooo“. Osećaj je neopisiv. Osećala sam se kao da baš tu pripadam,kao da sam jedno  sa onima koji trče i sa onima koji bodre i navijaju. Posmatram starije ljude koji imaju 50,60,70 godina,trče,zemlju ne dotiču…Tad shvatam koliko je u pravu moja drugarica Nataša(koja,takođe,trči polumaratone),kada kaže da je adrenalin najbolja droga.Moj suprug prolazi kroz cilj u prilično dobrom vremenu…zadovoljan je,srećan,iscrpljen,drhti…ja sam ponosna do neba na njega…Koliko god to nekome izgledalo malo ili nebitno,ali život čine upravo ovakve stvari…kada si srećan zbog 20 pretrčanih kilometara,kada si srećan jer je neko tvoj ostvario svoj cilj iako od toga nema nikakve materijalne koristi.

Noć je uveliko pala na Novi Sad dok se kejom vraćamo kući…sa Tvrđave,na kojoj se u istom trenutku održava „Tamburica fest“,čuje se glas Halida Bešlića,velikog pevača i velikog čoveka i humanitarca,čiji su mi postupci u nekom ranijem vremenu potvrdili da dobro u ljudima postoji,samo u njega treba verovati…Halid me je svojom pesmom,na kraju ovog napornog,dugačkog dana,vratio u moj zavičaj,u detinjstvo…Išla sam Kejom zadovoljna,srećna i umorna i pevala iz sveg glasa „Heeeej ,samo da mi jeeeeeee,hladne vode sa Romanijeeeeee…“

Krug

Sve se u životu svodi na nekakav krug. Od onog pepeo pepelu, prah prahu, krug prijatelja, krug neprijatelja, krug porodice, bolnički krug, krugovi u kojima se krećeš, kruženje materije u prirodi, krug na prstu desne ruke kao simbol večnosti i beskrajne ljubavi, krug svakodnevnice u kome se svi mi, na ovaj ili onaj način vrtimo, začarani krugovi ili lavirinti života iz kojih se teško izlazi, iako izlaz zaista postoji. Zatvorski krug… Njemu valjda jedinom to ime odgovara, jer izlaza stvarno nema…

Svako se u svome krugu vrti onako kako najbolje zna… Pliva i batrga se da ga bujica ne odnese. Neko je istinski srećan, a neko sam sebe ubedi da je srećan, stvorivši privid sreće u svom malom svetu. Pronaći sreću u malim stvarima, zaista uživati u sitnicama koje donose dobro raspoloženje i onaj iskonski, ljudski osećaj, kada smo srećni što postojimo. Kapi letnje kiše na licu, planinski vetar koji donosi poznate mirise i budi sećanja, na detinjstvo, na srećne trenutke kada si zaštićen pod roditeljskim okriljem, i još uvek nisi formirao svoj sopstveni krug u kome moraš sam da se okrećeš i vrtiš, tražeći najidealnije mesto pod suncem gde bi smestio svoj krug, u kome se i dalje vrtiš, ali pod najpovoljnijim uslovima.

Vrtim se uporno po samoj ivici sopstvenog kruga. Provirujem preko zidina da pogledam šta to ima sa druge strane, ali se uoprno vraćam u sigurnost svog kruga, ubeđujući sebe da mi je tu najbolje, da sam tu najsigurnija, plašeći se nepoznatog. Nepoznato je možda i bolje, ali nađem ja uvek najjači razlog da je moj krug za mene najbolja opcija. Moj krug, koji sadrži sve one krugove koje sam na početku nabrojala. Sednem nekad na sredinu i razmišljam šta bi bilo kad bi bilo… Da li sam mogla bolje..? Uvek dođem do zaključka da sam sama kriva što mi nije bolje, ali ni da ovo što imam nije tako loše, da je bolje od onog što većina ima… I sve tako u krug… Opet krug…

Moj se krug sastoji od ljubavi, smeha, suza, svađa, beskrajne podrške, beskrajne kritike i zaista bezuslovne ljubavi većine članova mog malog kruga. Centar mog kruga sam ja, kao što je, uostalom, svako centar svog kruga…Budu po nekad ponosni na mene, u većini slučajeva odmahuju glavom sa neizgovorenom floskulom „nema njoj pomoći“, neće ona daleko stići živeći na tim svojim oblacima sa kojih je toliko puta padala, pa opet pronalazila nevidljive stepenice da se vrati nazad. Od padova su ostale modrice i prilično duboki ožiljci… Zakrpila sam ih flasterima i koncem od snova zašila da ponovo, nekako, budem cela…Posle svakog udarca ja dodam još po jedan flaster, nabacim osmeh i obučem majicu dugih rukava, da se flasteri i zakrpe ne vide i samo ponavljam, srećna sam, srećna sam, srećna sam…Toliko puta to ponovim, da i sama, na kraju, poverujem u to… Ma šta su dva tri ožiljka, kao da su dva-tri udarca smak sveta… Izdržavali su to i mnogo slabiji od mene, zbog sebe, zbog višeg cilja…Najveća motivacija da izdržim, da guram dalje, da krug održim, je jedan prelepi osmeh, beskrajan kao vasiona, i čupava glavica prepuna misli i pitanja koja me prvo zadive a onda ostave bez teksta. Čupava glavica sa beskrajnim osmehom je moj najveći pokretač, vitez koji čuva moj krug svom svojom dečijom hrabrošću i onda kad kaže: „Molim te, mama, nemoj da budeš tužna“, svi oni flasteri pootpadaju i na trenutak ponovo budem cela. Borimo se tako ja i moj mali vitez čupave glave i beskrajne hrabrosti da sačuvamo naš mali svet u kome živimo, jer drugi nemamo… pevamo, radujemo se, skačemo od sreće zbog najmanjih sitnica, pričamo o životu, o prolaznosti, o prijateljstvu, o tome zašto je smrt tako bliska a tako daleka, gde ode duša onog koji više nije sa nama i šta to tera suze iz oka… On meni ostavi kockicu čokolade na jastuku da je nađem kad dođem kasno s posla, ja njemu lepim postere i stikere po zidu da se iznenadi kad se probudi. Kupiću mu ovih dana onu knjigu o dinosaurusima, koja ne treba da ima puno teksta, ali ni baš puno slika, jer ipak je on veliki dečak koji zna da čita… jer njegov široki osmeh i sjaj u očima ne može ni sa čim da se meri.

Moj je krug , često, stecište smeha do suza, vesela skupina u kojoj se ne zna ko koga zeza, a niko se ne ljuti…tad sam najsrećnija. Moj je krug skup ljudi koji sede na terasi dok napolju grmi i lije pljusak, a mi sasvim opušteno jedemo trešnje, i komentarišemo da je u nekim situacijama grmelo mnogo jače, a ni trznuli se nismo… Pa kako da se ne osećaš sigurno u krugu takvih ljudi, kad postaješ svestan da ti ni sve oluje ni gromovi ovog sveta ne mogu ništa… Moj je krug, takođe, skupina ljudi istrošenih živaca, koji pucaju po šavovima za svaku sitnicu, galame svađaju se, ali se beskrajno vole…

Razmišljam često o svom krugu, kako ga sačuvati, kako ga zaštiti, kako ga opasati neprobojnim zidom, kako ne razočarati ni jednog člana, kako svakome pokazati ljubav i kako na indirektan način dati svakome od njih do znanja koliko mi znače…Kako ostati normalan u ovim ludim vremenima, a sačuvati prave vrednosti…Kako objasniti da je ljubav pokretač svega, da to nikako nije novac niti bilo kakva materijalna stvar.

Moja se raspoloženja vrte u krug u krugu mog kruga. Jednom sam pročitala u nekoj knjizi kako je jednoj devojci raspoloženje tog dana zavisilo od toga da li će joj se svideti njen odraz u ogledalu ujutru. Ako joj se ne sviđa, ceo dan je loše raspoložena i depresivna. Ako joj se, pak, sviđa, onda je dobro raspoložena i euforična. Bolovala je, inače, od bipolarnog poremećaja. Po nekad imam utisak da se barem deset takvih poremećaja sastalo u meni jednoj i bore se za prevlast…Potonem duboko, skoro do samog dna, sažaljevam sama sebe, plačem dva dana zbog propuštenih prilika, zbog nepravde…Samo jedna pesma, jedan osmeh,vrati me ponovo na vrh. Po meni je to svrha življenja…Poznajem jednu porodicu koja se bavi zemljoradnjom, ljudi težaci, ceo život savijene kičme, po suncu i kiši…Mogu oni sasvim lepo da žive od svog rada…Međutim, nikad im nije palo na pamet da odu na more ili negde na odmor… S početka sam se čudila tome…zašto, imaju dovoljno novca, rade cele godine, zaslužili su…zato što to za njih nije sreća…Nije im sreća lenčarenje na suncu, jer su navikli da rade…Za njih je sreća da unucima za rođendan kupe neki preskup poklon, da na lokalnoj radio stanici uplate dva sata želja, čestitki i pozdrava kad je neko porodično slavlje… Eto tako oni uživaju u plodovima svog rada i za njih je to sreća…i svaka im čast, jer su pronašli idealan način da uživaju u svojoj sreći, koliko god to nekome delovalo smešno, apsurdno, „seljačko“ ili kako god…oni su srećni, i briga ih šta ko misli.

Borim se svaki dan da obezbedim sebi dnevnu dozu sreće. Obično je ona u sitnicama…u pozivu, u poruci, u komplimentu, u osmehu i pogledu punim ljubavi…U tišini punoj najlepše muzike koju stvara spokoj…u mirnom snu, u duši ispunjenoj spoznajom da sam okružena ljudima koji me vole i koje ja volim.

Poseban krug u mom velikom krugu je krug prijatelja…To su različiti ljudi, različitog shvatanja i različitog obrazovanja…Oni koje mogu pozvati u po’ noći. Pre neki dan sam plakala, nisam mogla da prestanem…u sred mog ridanja, zvoni mi telefon, zove me drug, koji je, eto, onako nazvao, da vidi kako sam…ja šmrcam…on pita šta mi je…ja kažem, ništa…on kaže, nemoj, bre da plačeš, sve će se srediti…samo mi kaži jel treba da upotrebim sataru 🙂 (mesar je po zanimanju)…meni je to bilo dovoljno da prestanem da plačem, spoznaja da ima neko ko oseti da mi treba podrška, kome je stalo…a to se ne može kupiti…

Čuvam svoj krug od loših spoljašnjih uticaja, onoliko koliko mogu…trudim se…Trudim se da ja budem dobro, da bi i onima oko mene bilo dobro…nastavljam da živim u svom krugu od suza, smeha,svađa, prepirki, lomova, stresova, muzike, rastanaka, sastanaka, beskrajne sreće, osmeha, koji se vrte, po nekad, brzinom od 800 obrtaja, kao centrifuga na veš mašini, pa me samelju načisto i izgledam baš tako, kao da me je centrifuga iscedila…Onda polako ustanem, vratim na mesto one flastere, zašijem nove rane, obrišem krv, sednem, zapalim cigaretu i nasmejem se dolasku novog dana…i sve tako u krug…sve dok postojim…

(Ne)Računajte na nas

„U ime svih nas iz 50 i neke, za zakletvu Titu, ja spev’o sam stih..Ne spominjem prošlost ni bitke daleke, jer rođen sam tek posle njih…Sumnjaju neki da nosi nas pogrešan tok…“

Dragi Tito, evo danas je ponovo Dan mladosti…Samo da znaš, danas nema ni parade ni štafete. Danas, umesto u svečanim špalirima, omladina se okuplja na Trgu Krajine u Banja Luci, da pruži podršku jednom hrabrom roditelju koji pokušava naći pravdu za svoje ubijeno dete. Mislim da je najapsurdnije to što je danas 25. maj 2018, a mi živimo, boga mi, k’o da je 25. maj 1948., zemlja nam je uništena, pruge nam ne valjaju, ganjamo se sa Nemcima da nam daju nešto kredita da sredimo zemlju, isto k’o ti posle rata. Oni koji ne mogu da čekaju te nemačke kredite, otišli su Švabi na noge, da nadniče za njega, da mu povećaju bruto nacionalni dohodak, jer ovde se, Tito dragi, nema od čega živeti.

Nisam se ja rodila 50 i neke, niti 60 i neke (ono kad je natalitet naglo porastao zbog tvojih radnih akcija), nit’ mi je stari gradio prugu Brčko-Banovići, nit’ sam se rodila 70 i neke dok je još tvoj uticaj stvarao privid da ovde stvarno Bog pomaže. Ja sam se rodila 80 i neke, kad si ti već uveliko tražio pozajmicu od Svetog Petra, da platiš servisiranje za Plavi voz. Samo da znaš, dragi Tito, ovde vozovi više ne saobraćaju. Tvoj Plavi je zarđao davnih dana. Pruge su još uvek onakve kakve si nam i ostavio. Mašine u fabrikama, takođe. Kažu ljudi da je u tvoje vreme sve bilo kako treba, pa ništa ne diraju, da ne bi, valjda, nešto sjebali…Nismo mogli otplatiti one rate kredita što ti nisi stigao da platiš, pa smo morali tražiti nove pozajmice, tako da će nam se i pra pra pra unuci roditi kao dužnici.

Samo da znaš, dragi Tito, skoro pa da nismo više Nesvrstani. Daa, daaa…kandidati smo za sve i svašta, od Evropske unije do Nato-a. Zamisli to, kandidati, eejj… Hrvatska je uspela ući u Evropsku uniju, Slovenija je za nas već odavno Zapad, crnogorci su primljeni u NATO, jedino smo mi i nesrećni bosanci i makedonci ostali zemlje trećeg sveta. Jedini nam je napredak, dragi Josipe, to što sad svi govorimo po pet stranih jezika. Nisi znao? O, da. Sad je svaka tvoja republika država za sebe, i svako ima svoj jezik, pa se samo utrkujemo ko će smisliti besmisleniju reč, samo da bi se što više razlikovali od onog zajedničkog, kojim smo svi govorili. Znači, raspadom tvoje Juge, svi mi postadosmo poliglote. Crnogorci su otišli čak dotle da su u svoj pravopis hteli da uvedu ono englesko “ the“, pa im se, eno, nesretni Njegoš još uvek okreće u grobu zbog toga, sav se Lovćen trese. Samo po nekad, noću, čuju se leleci iz Njegoševog mauzoleja, otprilike nešto kao: “ The kugo ljudska, da te the bog ubije…A ja the što ću, the sa kime ću…“

Na beloj smo šengenskoj listi, možemo putovati bez viza, skoro isto k’o sa tvojim crvenim pasošem. Možemo putovati, ako imamo para za putovanje…a nemamo, bogami…Naša su ti putovanja, uglavnom, u jednom smeru, do Štutgarta, Minhena, Stokholma, Ljubljane, Beča ili bilo gde na zapadu gde treba građevinaca, lekara, medicinskih sestara, inžinjera i svih ostalih školovanih kadrova, kojima si ti, dragi Tito, obezbedio da se džaba školuju, al’ im nisi napomenuo da će ovde džaba i da rade…Zato odoše kod Švabe, Danca, Šveđanina, Amerikanca, da im pokažu kako to profesor geografije meša malter. Na kraju će ovde ostati samo oni sa kupljenim diplomama, pa će nas lečiti lekari koji ne znaju ni pritisak da izmere.

Nama je odavno stigla demokratija, još onomad kad smo tvog dragog Slobu oterali, prvo u Hag, pa onda gore kod tebe, da nam se zajedno smejete. Pa, božiji čoveče, mi ne znamo ni izbore da pokrademo kako treba. Nema više Golog otoka, al’ nam zato sad zatvori imaju luksuzni deo, za ove opasne kriminalce. I zamisli, dragi Josipe, oni ne da ne pričaju protiv vlasti, nego čak blisko sarađuju sa njom, a ovi ih, za uzvrat, strpaju u luksuzno krilo zatvora, nema tucanja kamena, nema batina, nema ispiranja mozga, k’o u tvoje vreme. Danas ti, dragi moj, kriminalci pišu knjige, kažu, ne mogu podići macolu zbog bola u desnoj podlaktici izazvanog reumatskim promenama zarađenim na utovaru brodova…Kokainom, naravno…Po nekad samo, saviju tu desnu podlakticu, a šaku leve ruke pritisnu na unutrašnju stranu lakta i podignu je visoko…Kažu, to im je uslovni refleks…

Moram još ovo da ti kažem…Negde tamo, 1989. ili 1990.te, dok sam ja još išla u vrtić, svake godine smo za Dan mladosti išli do najbližeg tvog spomenika i nosili cveće. Te poslednje godine pre nego što ću krenuti u školu, 25og maja, vaspitačica je kasnila na posao… Ja sam organizovala svu decu iz grupe da nacrtamo cveće na papiru, pa kad dođe vaspitačica da odnesemo drugu Titu, da se ne obrukamo, da ne bude da smo zaboravili…I sad me prsti bole od seckanja cvetića sa hamer papira…Vaspitačica je stigla posle sat vremena, pa kad je videla šta smo uradili i sa kojim ciljem, odlučila je da kazni kolovođu, to jest mene…Tako sam ti ja, dragi Tito, bila jedna od prvih žrtava tranzicije…1990te sam krenula u školu, i jako se radovala pionirskoj zakletvi, kapi i marami…Od toga nije bilo ništa, jer je moja generacija prva koja nije polagala pionirsku zakletvu. Mi smo ti bili nekakvi „Poletarci“ a ne „Pioniri“, umesto pesama „Druže Tito mi ti se kunemo“ i sličnih, moja generacija je pevala Balaševićevu „Samo da rata ne bude „…Najebala sam ja još nekoliko puta zbog te njihove demokratije, ali o tome ću ti pisati sledeći put…

Sve u svemu, dragi Tito,na nas se ne može računati…Uništili su nas rat, sankcije, ova šugava tranzicija koja nikad da se završi (daj da se integrišemo, pa makar u sami pakao, samo da ne slušam više o toj tranziciji). Malo si i ti tu imao udela, jer si pustio da nam polako pristižu tekovine zapada, pa danas imamo Fejsbuk, Instagram, Tviter, selfi, starlete, rijalitije, Nevladine organizacije koje plaćaju stranci da potkopavaju svoju državu i narod i blate nas gde god stignu. Ima jedan mali, umislio da je ti, pa pokupio sve vrhovne funkcije i zamišlja da je Bog.

P.S. Jovanku smo držali na stend-baju svo vreme dok je boravila kod nas. Ali,verovatno ti je već sve ispričala… Valjda ste se, konačno, pomirili tamo gore…Eto, to je jedino gde smo nastavili tvoj put… Čola i Balašević su ti dobro. Obojica su se ofucali, ali i dalje su neprevaziđeni. Ne zaklinju se više nikome.

Ako laže sistem,ne laže Sindikat

Mi smo retardirano dete majke Demokratije. Ono u koje je polagala nade,a ispostavilo se da je mentalno zaostalo i totalno nespremno za život u demokratskoj zajednici. Osim što se i demokratija promenila dok je nevoljeno,mentalno zaostalo dete odvajala od sise. Pravo glasa,pravo da sami uređujemo svoju zajednicu,pravo na slobodu govora,pravo da živimo kako želimo. Malo sutra…

Nije Sindikat svojim delom „Sistem te laže“rekao ništa što već ne znamo. Sindikat je samo,na sebi svojstven način,ponovo digao glas protiv nepravde i sistema u kom živimo. Za to je izabrao savršen marketinški trenutak ( 5 dana pred izbore),pomešao Miroslava Ilića sa karakterističnim“sindikalnim“ tekstom,i eto…U sekundi su srušili „srpski“ internet,izazvali more reakcija,čak je i premijer reagovao.

Momci dižu glas protiv onoga što im smeta i rade to na način na koji najbolje znaju.Upečatljivim slikama u video spotu koji prati pesmu,rekli su,možda,mnogo više nego u samom tekstu pesme. Političari koji sede za stolom i prave „selfi“,u javnosti se svađaju,u kafani se druže i dogovaraju ko će sledeći da zasedne na vlast.Dok oni prave selfi,na stolu stoji otvoren kofer,aluzija na čuvenu aferu.  Krv na policijskim štitovima,simbol žrtava koje su stradale u vaskolikim demonstracijama od 1990te na ovamo,aludirajući na to da su žrtve bile uzaludne,jer i dan danas moramo da protestujemo da bi nam bilo bolje. A mislili smo da smo sa demonstracijama završili još 2000te. Čarape koje političari navlače na glavu simbolizuju lopovluk na koji nije ostala imuna ni jedna garnitura političara još od Titovog vremena.Radnja spota se dešava na ulici,u totalno „protestnoj“ atmosferi sa zapaljenim kontejnerima i kordonima policije,aluzija na to da samo ako se ujedinimo i dignemo glas možemo nešto da promenimo.

Zašto je ova pesma izazvala toliko reakcija? Pozitivnih ,negativnih,čisto hejterskih,ali najviše onih obojenih patriotizmom ljudi koji su se“pronašli“? Zato što pesma poziva na zajedništvo,poziva na bunt,šalje jasnu poruku da još ima onih koji ne žele da ćute i zabadaju glavu u pesak uz čuvenu uzrečicu:“ćuti,dobro je „. Nije tačno da „Sindikat“ slušaju samo klinci. Slušaju ih ljudi različitih generacija.Pa sve i da ih slušaju samo klinci,opet su postigli cilj,deca će se makar zapitati o čemu oni to govore,pa možda jednog dana i uspeju nešto da promene,kad već mi „matori“ne možemo.

Momci iz „Sindikata“ se još od čuvene „Govedine“ trude da ukažu na probleme sistema i društva u kom živimo,preko „Svedoka saradnika“ i „Welcome to Serbia“ pa do ove poslednje „Sistem te laže“,smelo kritikuju sistem poremećenih vrednosti koji vlada kod nas. Kroz „kilometarske“ tekstove dotiču se većine društvenih problema,od maloletničkog nasilja,preko poistovećivanja omladine sa kriminalcima,do dužničkog ropstva u kom živimo.

Pesma „Sistem te laže“ izaziva jezu.I to onu duž cele kičme. Da,nisu nam rekli ništa novo,kao što uporno ponavljaju raznorazni kritičari. Ali, sveukupna slika koju su stvorili ovim delom,kad se uzme u obzir njihova brojnost (nikad nisam uspela da izbrojim koliko ih ima ),tekst pesme i video spot koji je prati,izazvali su u ovom izmučenom narodu tračak nade da još uvek ima neko ko zna pravi način da kaže ono što većina nas misli i oseća.

Postavljalo se i pitanje kako će prozvani političari reagovati,jer se u spotu pojavljuju maske sa likovima trenutno aktuelnih političara. Premijer je rekao da ih razume i da će se potruditi da uradi više za budućnost mladih,to jest da moramo svi zajedno da se borimo za bolju budućnost mladih. Eto,super…Pravo predizborno obećanje sa tendencijom ka neispunjavanju. Početkom ovog meseca,zagrebački pank bend „Brkovi“ je održao koncert u beogradskoj „Hali sportova“ na kom je došlo do incidenta,kada je publika počela da skandira „Vučiću,p***ru“,koncert je prekinut,a momci iz benda pozvani iza bine. Nadam se da „Sindikalci“ neće imati takvih problema.Ili možda i hoće,uskoro,vrlo uskoro,čim prođu izbori…

„Sistem te laže,ne veruj šta ti kaže,

ovaj život je borba,od rođenja do groba,

zato ustani odmah!“

 

Evian česmovača

Kupujem garderobu u „Second hand“ prodavnicama. Da. Nije me sramota. Ne zato što ne mogu sebi da priuštim nešto novo, nego zato što u u „Second hand“-u mogu da se nađu kvalitetne stvari. Ne dam 1500 krvavo zarađenih dinara za kinesku sintetičku majicu,koja se posle mesec dana rastegli i ućeba.

Juče gledam dve devojke, sede u bašti kafića u centru grada, jedna pije „Evian“ vodu (kad sam poslednji put gledala koliko košta u megamarketu, cena joj je bila preko 200 dinara, što znači da u kafani košta preko 400), i espreso. Druga pije limunadu. Sledećih sat vremena sam pokušavala da dokučim koliko moraš biti glup da bi za običnu flaširanu vodu davao toliko para. Il’ te mama i tata finansiraju, il’ ideš onom logikom „ako ne znaš šta je dobro, znaš šta je skupo“… Kako uopšte možeš da znaš da je to „Evian“..? Ovo je Balkan, ovde sve ima kopiju. Na kraju krajeva, šta fali domaćim flaširanim vodama… Znam, bitna je etiketa… na flaši vode, na majici, na torbi, na naočarima za sunce…

Zaobilazim kafiće u kojima nema domaće kafe… Eto, ne volim espreso ni u kom obliku, ni sa mlekom ni bez mleka… Nikad neću zaboraviti raspravu jednog mladog para… Ona priča kako njena drugarica pije samo „nes“ i neće ni jednu drugu kafu… On joj na to kaže: „A gdje je ta tvoja drugarica pila „nes“? Jel’ u Babićima“( to je selo u Bosni). Objasnio čovek suštinu našeg potrošačkog društva, ili bi se to moglo reći „kad se opanak popapuči“.

Dokle će nam sve što je tuđe biti slađe i bolje? Možda je to zbog činjenice da kasnimo za ostatkom sveta bar 30 godina. Možda je zato što je većina nas rođena u porodicama koje su pripadale srednjoj klasi, a sad pripadaju nižoj pa se sve to može objasniti onom čuvenom „željni smo svega „.

Poznajem ljude koji ne vole domaće filmove i serije. 95% naših glumaca su školovani glumci, našeg humora nema nigde, kultne replike iz domaćih filmova će nadživeti i reditelja i glumca koji ih je izgovorio…

Izgubili smo povrenje u sve što je domaće, a samim tim gubimo poverenje u sebe. Ako kupuješ u maloj komšijskoj prodavnici, omogućuješ tom vlasniku da hrani porodicu… Ako kupuješ u megamarketu, trpaš pare u džep magnatu koji ima još 20 istih megamarketa. Nije bitno što vlasnik megamarketa dolazi iz zemlje u kojoj kasirka kaže kupcu: „nemoj to da uzimaš, to je srpsko“. Bitno je da budeš viđen u megamarketu sa kolicima punim tuđe robe. Koliko ljudi zna da se, recimo, u Nemačkoj, poznate marke deterdženta za veš posebno proizvode za zemlje trećeg sveta (kojima i mi pripadamo). Kvalitet je srazmeran rednom broju. Ali, bitno je „provozati“ etiketu u kolicima, pa makar ti sve bele gaće posivele.

Dokle god je tako, dokle god ignorišemo sve što je proizvedeno u našoj zemlji, dokle god naši poljoprivrednici prosipaju mleko, jer im se ne isplati da ga prodaju velikim mlekarskim industrijama, dokle god nećemo da konzumiramo ono što naši ljudi proizvedu u fabrikama, neće nam biti bolje. Daj da cirkam „Evian“ česmovaču, pa makar sutra išao na razbijanje kamena u bubregu. Bitna je etiketa…

Plavi ponedeljak

Otkrila sam kako strah putuje kroz telo. Počinje tupim bolom u stomaku, spušta se do nogu koje počinju da se tresu, pa se vraća u ruke i vilicu, koji, takođe, počinju da se tresu. Posle toga dolazi obamrlost svih udova i neprijatno treperenje u stomaku. Eto tako putuje strah. Ili je to možda šok. Iskusila sam to jednog ponedeljka, u sred saobraćajne gužve na prometnoj raskrsnici, za dlaku izbegavši saobraćajnu nezgodu.

Jednog ponedeljka sam „promašila“ metak. Iz pištolja. Uperen direktno u moju glavu. Reakcija je bila ista. Plus moj inat koji je isplivao iz dubina mog bića za koje nisam ni znala da postoje. Da se borim, da ne dam, da budem jača od nepravde. Taj ponedeljak nije bio plav, više je bio  narandžast.

Isto je tako i sa bolom, i to onim duševnim, najtežim… Za fizički postoje analgetici… Za ovaj drugi kažu da je jedini lek vreme. Uvek sam se pitala šta to tera suze iz oka. Koliko nam je to organizam, u stvari, savršeno izbalansiran, kad je čulo sluha povezano sa okom, sa suzom… jedna reč i eto je… Izdajnički se pojavljuje… Kažu, kad je prva iz desnog oka, onda je od sreće… Kad je iz levog, onda je zbog tuge i bola.

Povrede te, rečju, delom, pogledom… Izvrnu ti utobu naopačke za tri sekunde… Prvo samo zineš, nemoćan da progovoriš, da se braniš… Onda te spopadne bes, pa tuga… Na kraju dolazi gospodin bol. Udara te u stomak svakih pola sata… udara i podseća da nisi toliko jak, da ti ništa ne vrede tvoje grlate zidine kojima se braniš, ma ništa ti ne vrede ni svi citati umnih ljudi, on udara pa udara dok te ne slomi i natera te da plačeš. I tako dva-tri dana, dok ono lekovito vreme ne počne da deluje. Onda počneš da razmišljaš kako, možda, nije baš sve tako crno, ma nisu mislili tako, ma to je samo gramatička greška u poruci. Vraćaš se starom dobrom laganju sebe, a bogami i onih oko sebe… A bol je već ostavio ožiljak… Ma, šta ožiljak… Sakrio se negde između leve pretkomore i onog mišića koji je, izgleda, prilično otporan na takve udarce. Šćućurio se tu i čeka… čeka još dva -tri kompanjona iste sorte, pa će onda  da naprave žurku, a žurka će imati radni naslov „Infarkt“. Eto tako se umire od tuge.

Postoji li dugme „off“ za osećanja? Postoji li „clear history“ za sve uvrede i emotivne udarce? Nemaaaaa… nauči da živiš sa svim tim zajebancijama koje život krase. Kako ono jednom „Nadrealisti“ rekoše : “ Jeb’o državu (život) bez belaja .“

Ne znam ti ja ništa

Dođoše mi,pre neki dan,na vrata,neko dvoje ljudi…Kažu,ako može,da me pitaju za koga ću da glasam na izborima.Ja reko’,gospodine,ja ću na izborima da glasam za Zmaja od Šipova,u to sam definitivno sigurna. Znate li zašto? Zato što je on „opremio“ njih pet zaredom,a ovi vaši političari za 4 godine ne mogu jednu rupu na putu da zakrpe. Čovek se smeje i kaže,molim Vas,uozbiljite se…Reko’, ne znam ti ja ništa i nemoj da sam vas videla više u svom dvorištu.

Politika me nikada nije zanimala. Odrasla sam u vremenu kada je politika apsurd,a svaka budala se može nazvati političarem. Logike već odavno nema. Odem da glasam iz čiste zabave. Gledam ko sedi za onim stolom,ko prska sprejem prste,ko drži UV lampu,ko mi upisuje podatke iz lične karte. Svaki put se iznenadim kad vidim kakvi likovi imaju tako „važne“ funkcije ,kako se trude da budu ozbiljni i zvanični. Sve su to ljudi iz komšiluka,viđam ih skoro svakodnevno,neke znam lično,neke samo „iz viđenja“. Ušli ljudi u politiku,hoće da menjaju sistem,hoće svoj deo političkog kolača. Jednom je to bila bivša vaspitačica,za koju pričaju da su je otpustili iz vrtića jer je alkoholičarka. Sledeći put je to bio lokalni pijanac,koga sam jedino tada videla na mestu koje nije stepenište ispred podruma pića. Jednom je bio jedan moj školski koji je ponavljao razred…Ako su im takvi aktivisti,kakva li je tek stranka,majko mila..? Neko će sad reći da sam totalno neodgovorna prema svojoj budućnosti,da će nam sve i dalje biti ovako crno dok god ljude nije briga ko im vodi državu,itd…Hmmm,da vidimo…Rodila sam se u SFRJ,pa kad se ona raspala,živela sam u onoj nekoj ratnoj mutant-državi,koja se nalazi na teritoriji današnje BIH (a bogami i ondašnje BIH). Posle toga sam živela u Republici Srpskoj,pa u SRJ,pa u SCG,pa evo,sad živim u Srbiji…Ovo mi je šesta država,a samo sam se jednom selila…Ooo,logiko,istoričari,filozofi,i svi ostali umni ljudi…Hajd’ objasnite…Nema šanse!

Dokle god je tako,dokle god komšija mesar bistri politiku,a stomatolog koji ima 36 godina i ide na prekvalifikaciju za gerontonegovatelja,zato što za njega nema posla,neće u ovoj zemlji biti bolje. I dokle god je tako,ja ću da bojkotujem svake izbore. Ne zato što me nije briga,nego zato što nema smisla. Svi su isti…I onaj što krsti vodovod, i onaj što sa 60 godina kupuje fakultetsku diplomu i onaj što iz frižidera iskače,i onaj što podmeće kore od banane političkim protivnicima. Da nije tužno,bilo bi smešno…

„Opet novi izbori,narod se dijeli

ko će pobijediti,desni ili lijevi…

Biće bolje,kažu,dok bulje sa plakata

Koliko još vremena do novoga rata…“

Trideset tri

Kad napuniš trideset tri, nadaš se da ćeš živeti bar još 33, dok o onih trećih 33 ne razmišljaš preterano. Do sad si sigurno (u proseku), primio 33 plate. 33 puta si se napio k’o majka, i 33 puta dolazio kući u cik zore, dok ptičice cvrkuću svoju jutarnju pesmu. Do sad si, garant, 30 puta vozio preko dozvoljene brzine, i bar 3 puta pokušao da se nagodiš sa policijskom patrolom zbog tog istog prekoračenja brzine. Bio si, u proseku, na 30 svadbi, i nadam se, na samo 3 sahrane. 30 puta si se zarekao da ćeš bataliti cigarete od ponedeljka, il’ od sledećeg prvog u mesecu, i bar tri puta si pokušao da ih stvarno batališ. 30 puta si se pokajao za nešto što nisi uradio, a trebao si, i sigurno 3 puta pokajao zbog nečega što si uradio, a nisi trebao. 30 puta si plakala dok te niko ne vidi, i to onako, glasno, da se trese celo telo…zbog nepravde, ljubavi, PMS-a, filma…Ako si 33 puta plakao od smeha, onda stvarno znaš zašto živiš. Ako si 33 puta plakao od sreće, onda računaj da si uspeo u životu. Ako si bio u 33 čvrsta zagrljaja, i to ona od kojih skoro prestaje disanje, onda računaj da si stvarno voljen. Ako postoje bar 3 osobe koje, sa svoje 33, možeš pozvati u po’ noći, računaj da nisi sam na svetu. Do sad si, minimum, 3 puta proveravala da li su ti se pojavile bore, i ako jesu, koliko su vidljive. Ako su posledica smeha, smatraš ih šarmantnim dodatkom tvojoj zrelosti. 3 puta si pomislio da te je sa 30 ponovo drmn’o pubertet, jer, ničim izazvana, postanu zanimljiva povremena klinačka ludiranja, odjednom hoćeš da napraviš žurku baš za 32 rođendan, k’o da je 19ti. Sa 30 smatraš da ti je još rano za brak, al sa 33 se lagano počinješ motati oko salona venčanica. Sa 33 imaš bar tri titule i to one najlepše, porodične. Il’ si mama, il’ si tata, il’ si i mama i tetka i ujna, il’ si i stric i ujak i kum na venčanju.

Sa 33 još uvek možeš stići sve, položiti, konačno, ona dva skoro zaboravljena ispita na faksu, pronaći ljubav svog života, možeš se i razvesti pa ponovo početi, jer sad znaš kako treba…Sa 33, definitivno, shvataš koliko su ti roditelji bitni. Znaš da ceniš raščupane nedelje kad do podneva cevčiš kafu iz ogromne šolje, pa kad je popiješ, napraviš još, da magija potraje…

Sa 33 još uvek možeš da se menjaš, da postaješ bolji…Sa 33 si zreo, ali još uvek mlad, još uvek sanjaš ljubičaste snove koji te drže pod utiskom čitav sledeći dan. Sa 33 tačno znaš šta hoćeš i šta nećeš. Sa 33 si svestan da su zvezde, ipak, predaleko, ali isto tako znaš, da ako ih ne možeš dohvatiti, možeš ih stvoriti… Ili,jednostavno,nacrtati…

Bleji ovco,jer samo to znaš

Veštica bez metle

Venčanje decenije-svadba regionalne kurve i klinca folk pevača.

Venčanje jedne od prethodnih decenija-svadba regionalne pevaljke i žestokog kriminalca.

Udarna vest dana-žestoki kriminalac izudarao nekakvu balerinu u rijaliti programu.

Reakcija dana-profilna slika na društvenoj mreži kao znak podrške zemlji koja je decenijama čačkala mečku svuda po svetu,pa sad ta ista mečka zaigrala pred njenim vratima.

Naslov dana-povećanje penzija od enormnih 250 dinara.

Prognoza dana-crno nam se piše.

Medijska manipulacija,kao način tihog ratovanja i upravljanja mozgovima širokih narodnih masa,slabo pismenih i sa lošom memorijom,uzela je maha već odavno.

Najveća nam briga dal’ će ona regionalna kurva da obuče ovakvu il’ onakvu haljinu na venčanju sa jedva punoletnim momkom,sinom regionalnog turbo-folk pevača,koji je najveću popularnost  dostigao nepriznavanjem očinstva jednoj devojčici.Taj isti turbo-folk pevač,javno se raduje venčanju svog jedinca sa regionalnom „damom“,preko koje je prešlo pola bivše Juge.

Još nam je veća briga zbog čega su se potukle narkomanka i striptizeta u jednom od…

View original post 194 more words

8. Mart-dan kada je dama pretvorena u konja

Veštica bez metle

ustaj zeno8womenday

„8.Mart je dan pobune radnih žena protiv kuhinjske robije.Reci NE ugnjetavanju i praznini duha rada u domaćinstvu.“

8. Mart je međunarodni praznik posvećen ženama.Praznik koji proslavlja teško stečenu žensku ravnopravnost sa muškarcima.Drugim rečima,žene su dobile pravo da rade,da učestvuju u političkom životu(pravo glasa),pravo na visoko obrazovanje,itd…Muškarci su dobili pravo da pripašu kecelju,zavrnu rukave i srećni,ozareni,puni poleta,počnu da ribaju kupatilo…E,pa,malo sutra…

Žene jesu dobile pravo glasa.U demokratskim društvima stanovništvo glasanjem odlučuje o sudbini države.Koja je to demokratija??? Ona što se kod nas još uvek nije dovukla? Ona što je čekamo već 25 godina i umrećemo u ovoj tranziciji,a demokratije ni primirisati…No,to je već neka druga tema.

Žene su dobile pravo da rade i zarađuju i da njihov rad bude cenjen(i plaćen) isto kao „muški rad“.A jel’ piše negde u tim zakonima da žena,ako već radi i zarađuje,treba da bude ravnopravna sa muškarcem i kad su u pitanju krpa ,šerpa i sve…

View original post 693 more words