Zašto smo nezahvalni..?

Sve bi. Daj. Samo daj. Ako imam, daj mi još. Ako nemam, zašto onaj drugi ima a ja nemam? Kad ću ja da imam? Moram da imam. I ovo i ono. I što mi treba i ono što mi je apsolutno nepotrebno. Daj da preliva. Puno i neumereno. Da trošim, da se bahatim, da se pokažem… Dabogda imao pa nemao, kaže jevrejska poslovica. Ili je to kletva? Nikad nisam bila baš sigurna…

A život prolazi neprimetnim koracima. Vreme ne zaustavlja svoj lagani hod, a mi stojimo i samo se koprcamo u vrtlogu od vremena i života. Jurimo. Kasnimo. Dišemo ali ne primetimo da dišemo. Vidimo okom sve lepote koje nas okružuju, ali ne pomišljamo kako je onima koji vida nemaju i u večnom mraku žive. Kako je onima što ne mogu samostalno da dišu? Trošimo blagodeti vazduha i svetlosti kao bogomdanu tapiju. Kao nešto što nam pripada po prirodi stvari. Eto, ima ih koji nemaju tu sreću… Hodamo… Trčimo… Jedemo… Pijemo… Smejemo se… I sve to radimo olako, kao da se podrazumeva. Kao da nas nikad neće nestati i kao da zaslužujemo sve to. Dobijamo a ne dajemo ništa. Samo trošimo.

A šta je sa onima kojima je to uskraćeno? Onima koji ne vide, ne čuju, gladni su, žedni, prljavi, bolesni..? Po čemu smo mi to bolji od njih? Neko nema čašu pitke vode dnevno da popije, a kod nas ljudi kad su velike vrućine polivaju beton ispred kuće, vele da im bude svežije. Rasipaju. Prosipaju. Sebični su. I nezahvalni… Bacaju hranu… Kupe četiri vekne hleba, jednu pojedu a ostale tri sutradan bace u smeće. Umesto da novce koje su dali za nepotrebne tri vekne hleba, daju sirotinji. Bolesnom. Ubogom…

Ja sam strastveni pušač. Moj mi dinar pred očima gori, što bi rekla moja baka. Bacam. Rasipam. Trujem sebe i one oko sebe. Nezahvalna na čistom vazduhu, nezahvalna rukama i kičmi koje su taj novac zaradile.

Stignemo li se zahvaliti majci što nas je rodila i život nam dala? Jesmo li zahvalni za sve noći i dane što je probdela nad nama, za svu brigu i ljubav što je dala? Jesmo li zahvalni na zdravlju koje imamo kao da se to podrazumeva, pa ga uništavamo hranom i stresom, i tek kad ga nestane postanemo svesni koliko znači. Dabogda imao pa nemao… Jesmo li zahvalni na ljubavi koja nas okružuje? Na lepoj reči, na osmehu, na ruci koja se spusti na rame kad je teško? Jesmo li zahvalni što nam je data sposobnost da volimo? Da se osetimo uzvišeno dajući i primajući ljubav? Jesmo li zahvalni što imamo previše dok neki drugi nemaju ništa? Pomislimo li da bi sva dobra koja imamo trebalo malo preraspodeliti pa da za sve bude dovoljno? Da ne prolivamo vodu, da ne bacamo hranu, da ne zagađujemo vazduh? Da poklonimo ono što nam je viška i ne očekujemo ništa zauzvrat? Da ne bacamo ni kamen ni hleb, nego samo osmeh? Da ne budemo gordi nego da se sagnemo i tako postanemo još veći? Da ublažimo nekome gorčinu od života, da pružimo nadu i utehu? To ne košta ništa. Ni osmeh ne košta ništa. Ni lepa reč…

Da budemo ljudi, jer nam je dat razum i osećanja. Da dajemo i ne očekujemo ništa… Da postojimo u trenutku i shvatimo konačno da ništa nismo doneli i ništa nećemo odneti, ali možemo mnogo uraditi dok smo tu…

Zapisi iz dnevnika; Neću da ćutim!

04.05.2001.

Mrak i samoća svud oko tebe

Budiš se sa nadom u bolje sutra

Preguraš nekako i ceo dan

Ali te noć obavezno zajebe.

U staklenoj kutiji rasli smo svi

Učili nas da volimo jedni druge,

Gradili snove i ideale

Kao deca akcijaških graditelja pruge

Rođeni smo u pogrešno vreme

Na pogrešnom mestu,

Pod pogrešnim nebom

Osudili nas na nesrećnu mladost

Srušili nam snove i budućnost.

Lepljivo teče dan za danom

Sličan jedan drugom, uvek puni sranja

Ako se ne boriš i zubima i mozgom

Šansa da preživiš je sve manja i manja…

Kriminalci i sponzoruše-to je naša stvarnost,

Ovaj svet sve više propada, to nam je sušta realnost.

Ne želim da se izgubim u ovom glupom šablonu,

Ne želim da budem još jedna kap u moru…

Zapisi iz dnevnika; Izgužvane misli

22.01.2003.

Ispod jastuka moje izgužvane misli i snovi neostvareni i nedosanjani. Zašto sve mora da bude toliko okrutno teško?

Treperi duša u kratkom vremenu između rođenja i smrti, u onom čudnom poklonu koji zovemo život. Ubija me polako ledena kiša osećanja… Želim da se probudim iz košmarnog sna, iako još uvek nisam zaspala. Nosi me vetar neodređenog pravca i lakomislenog postojanja u nameri da me odnese iz ove crne rupe, iz ovog užarenog grotla… Treperi lišće mojih mladih godina u začaranom krugu, u nepravednom svetu, leglu vila i zveri… Zajedničkom…

Na vrhu moje kule vijori zastava lažne pobede i bezvrednog osećaja zadovoljstva. Na vrhovima prstiju osećam da dolazi, dolazi da spasi me prividno tuge i bola, šarene reke sa izvorištem negde u mojim grudima. Oličenje svega što sam ja je neprimetna kap u moru, zalutala iz velikog plavetnila i daljina baš u to more, slila se iz planinskog potoka i tu, u mirnom moru, izgubila svu svoju snagu…

Sada znam…

03.05.2001.

Sad znam zašto

Svaki put kad pogledam te,

U tvom oku sjaja nema…

Sad znam…

To je zato što ne voliš me!

Sad znam da

Mnogo je tajni između nas,

Velika prostranstva… Beskrajna

Sad znam da i oni

Trenuci svetlosti

Su samo varka… Velika prevara

I ako nekad u životu

Budeš siguran da neka voli te,

Da bi bila tvoja i dala ti sve,

Seti se da niko ne može

Da te voli

Kao neko

Ko ti je tako blizu

A tako daleko

Sanjarska molitva

Stvarnost me guši. Moji nemiri imaju svoje nemire, pa mi nervi liče na lišće koje su izbušili crvi, pa je od sočnog i jakog lista ostala samo rupičasta paučina. Borim se za dah oslobođen pritiska istine o svetu u kome živim. Pustite me da sanjam svoju stvarnost i nosite svoje loše vesti i smrknuta čela što dalje od mene. Još malo sam tu, moje vreme prolazi… Nemam ja vremena za neiskrene osmehe i isprazne razgovore. Ja pružam ruke životu u svom njegovom sjaju i gledam ga sa sunčane strane.

Često sam nailazila na zidove i glavom obavijenom oblacima prolazila kroz njih oštećena i poražena. Ali živa… Nemam ovozemaljskog vremena da ga delim prosjacima radosti koji sa prvim osmehom pobegnu za svojom iskamčenom srećom.

Ja svoje bitke bijem u udobnim ćoškovima poznatog prostora u glavi. Sa prigušenim svetlom i ambijentalnom muzikom pride. Ja budna sanjam život. Ja živim a ne postojim. Dave me i pritiskaju priče o budućnosti crne boje, ako uzmemo u obzir da sve ovo ima kraj. Pre ili kasnije… Kad sunce obasja crnilo, ono počne da se preliva u jarkim bojama. Uhvatim svoju dugu za jedan kraj, prebacim je preko leđa i tako je vučem mesecima kroz plitke udahe i široke osmehe.

Po nekad pobegnem stražarima straha i rastrčim se po livadama išaranim ljubičastim cvetovima i čekam da se pojavi moja duga nastala od crnila. Svaki put kada uhvatim dugu za rep, jedan strah izvrši samoubistvo pred mojim očima i pretvori se u golubicu tužnog oka i belih krila i nestane u beskraju neba.

Zato ja tražim svoj svet, poseban i nezavisan, ispunjen samo nežnošću i sigurnošću, gde je sve lako kupiti jer se kupuje osmehom. Da mi se san lepi na trepavice bez turobnih misli ispod kapaka. Da se budim oslobođena i odmorna i da me ovozemaljske mizerije ne dotiču. Zato rečima pletem mrežu kojom ću se obaviti da nikad više ne budem usamljena i da se zauvek osećam sigurno. Prodavaću osmehe na pijaci i koštaće jednu lepu reč. Iskopaću korito za purpurnu reku ljubavi koja će natapati sva moja polja i živeću večno.

Šta muškarci stvarno žele od žena

Piše: Vesna Duvnjak

Poštujući pravila ravnopravnosti polova, budući da sam pre dve godine napisala tekst pod naslovom „Šta žene stvarno žele od muškaraca“, koji možete pročitati Ovde, došlo je vreme da vidimo kako stvari stoje sa druge strane. Da ne bude da sam pristrasna i da stajem na bilo čiju stranu, možete se uveriti čitajući moj tekst o položaju muškaraca u doba modernih tehnologija i muško ženskih odnosa u doba iste. Tekst pod naslovom „Muke savremenog muškarca iz ugla jedne žene“ možete pročitati ovde. Da li su muškarci zaista tako jednostavna stvorenja, kao što se priča, kao i da li im je bitna samo jedna stvar? To jest, dve. Ona prva, i ona najvažnija sporedna stvar na svetu, a možda tu ima još po nešto.

Prvo, osnovno i najvažnije: ne diraj mu familiju. Mogu oni biti kriminalci, ubice, satanisti, il’ najobičnija malograđanština, mizogini stanovnici ruralnih područja, da ne kažem, primitivci prve klase, al’ u familiju mu ne diraj, ne barći, ne pipaj, ne poredi i najbolje, ne spominji ih uopšte, osim ako baš ne moraš.

Hvalospevi, hvalospevi… Hvali sve njegove veličine, dužine (naročito dužine, jeb’o mater kao da imaju u genima ugrađen zidarski metar pa pate od tih veličina), poduhvate, uspehe, pa makar to bilo i zavrtanje sijalice ili zakucavanje dva eksera na obeleženo mesto, ali samo hvali i čudi se kako li mu je samo to uspelo. Ne pokušavaj, ni slučajno, sama da zavrneš sijalicu il’ ne daj bože gumicu na slavini, jer ćeš mu tako povrediti tananu sujetu i srozati ga na nivo mekušca.

Izgledaj lepo. Ma šta pričali i trabunjali o tome kako fizički izgled nije važan, vala lažu. Jeste im važan. Kako ono neko jednom reče:“Muškarci vole da gledaju, a žene da slušaju. Zato se žene šminkaju, a muškarci lažu“. A kako tačno treba da izgledaš, to je već pitanje metafizike. Da budeš „zgodna“ šta god to značilo. Noge „do krajnjaka“ što bi reklo „Zabranjeno Pušenje“, da imaš grudi, dupe i kukove, da ima ljudina za šta da uhvati. Da ne budeš kost i koža i ravna k’o daska, al da nema ni viškova gde ne treba. Da nosiš boju i dužinu kose onako kako se njemu najviše sviđa. Da budeš inteligentna i znaš da ćutiš kad treba. Da ne spominješ PMS, da ne pričaš o modi, da ne tračariš i ne spominješ njegovo društvo u negativnom kontekstu. Ni slučajno ne smeš da voziš bolje od njega. Niti da mu sufliraš prilikom vožnje, jer šta ti znaš, ti si žensko, nije tvoje da mu govoriš kad treba da prebaci iz treće u četvrtu iako čuješ kako motor plače od muke. Jok! Tvoje je da ćutiš i da mu pališ cigarete dok vozi, eventualno možeš da puštaš muziku.

Nemoj bez veze da bacaš pare na čipkaste, izazovne gaće i brushaltere, jer on uglavnom samo čeka da to skine ili pocepa i da ga posle pitaš kako mu se sviđaju, uglavnom nema pojma jer nije ni gledao boju ni teksturu. On je samo video gaće i brus koji mu stoje kao prepreka do cilja. Da mu daješ i kad ti se ne daje, i to svuda. Jer ako ne daš, naći će on neku koja će dati. Ako ništa, naći će iz inata neku koja isto tako neće dati, plus to bude uglavnom ženski primerak koji ti nije ni do kolena ni po čemu, al’ inat je inat, a rupe su rupe.

Da ne pričaš o svojim emocijama, strahovima i tugama, jer to su za njega španska sela. Jednostavno kažeš:“nadrkana sam“ i on će znati da treba da se skloni ili da te odobrovolji, u zavisnosti od toga kakav je karakter i koliko mu je stalo. Ili koliko je sposoban da pojmi žensku komplikovanost. Retki primerci se čak upuste u razgovor o trenutnom emotivnom probelemu, i to uglavnom zato što žele da sačuvaju dobar odnos, ne zato što ih to nešto preterano zanima.

Poštuj ona tri zlatna pravila, znaš ono o domaćicama, damama i kurvama, jer kako god da okreneš, oni ipak to najviše vole, jer je svako od tih pravila okrenuto isključivo njihovom zadovoljstvu, a ti si samo sredstvo za postizanje istog. Nemoj samo preterivati sa ovom ulogom kurve jer će početi da se pita gde li si sve to naučila, pa  belaj. Ni sa ovom damom nemoj baš preterivati jer postoji mogućnost da se dopadneš još nekome pa eto opet belaja. Sa domaćicom možeš slobodno preterivati, jer samo sit muškarac je spreman za dalju upotrebu. Doduše, ne budeš li skidala kecelju i ruke vadila iz deterdženata koji će ti sjebati nokte i izbrisati otiske prstiju, ode on kod neke manikirane koja ne smrdi na domestos i varikinu i kojoj kosa nije masna i ne miriše na pohovano meso. Sve u svemu, balans je mnogo bitan.

Pri boravku na plaži da mu obezbediš širok pogled na sve žensko u kupaćem u radijusu od 200 metara. Ti da natakneš naočare za sunce i praviš se da čitaš knjigu dok on nesmetano šacuje okolo. I nema šta da se buniš i zanovetaš, jer svi znamo da od gledanja nema selameta, inače on ode na terasu nekog kafića i iznajmiće dvogled da iz hladovine posmatra sve što mu je oku milo, sve tebi iz inata.

U društvu ni slučajno nemoj da pričaš više od njega niti da namećeš teme o kojima on malo zna, jer ćeš tako zaraditi svađu dok si rek’o „teletabis“. Sve mu diraj, al’ dominaciju mu ne diraj. I šta imaš ti da pričaš, tvoje je da ćutiš i da se smeškaš, eventualno da kratko odgovaraš samo kad te neko nešto pita. U stvari, najbolje je da odgovaraš mimikom, bez reči i glasa.

Kuću i đecu da držiš pod kontrolom. Nema se on kad sa tim zajebavati, a usisivač je za njega isto što i svemirska letelica. Em ne zna kako se koristi, em uliva strah.

Da mu pružiš dom, udoban i siguran, gde će se osećati poštovano i gde će on biti vladalac, onaj što stvara i rastvara, mužjak, otac, domaćin i zaštitnik, hleba tvorac, bez koga bi se sve raspalo. Da odlazi i vraća se kad mu na um padne i da niko ne sme ništa da ga pita o njegovom kretanju. Da sazida roštilj u dvorištu i sa društvom gleda utakmice, dok iz ćoška dvorišta sve to posmatra rasan Pit Bull, koga je nabavio da mu čuva kuću i hrani ego. U trenutku kada padne odlučujući gol za reprezentaciju i krene urlanje u znak odobravanja, Pit Bull od straha preskoči ogradu kaveza, ščepa gazdu za nogu, rastera goste, nastane opšta pometnja, žena izleće uz kuće navlačeći jaknu, u prolazu mu saspe sve po spisku i odmagli njegovim novim Audijem Q5 u nepoznatom pravcu.

 

Majski sonet o radosti

Sanjala sam noćas da sam tamo gdje sam rođena, u kući mojih djeda i bake, da huči potok pored kuće i da miriše uzorana zemlja. Da škripi moja ljuljaška na metalnoj cijevi postavljenoj između stabala dvije šljive u bašti. Da trčim po travi a svuda oko mene lebdi maslačak pomiješan sa cvjetovima behara sa stabala voća. Da je nebo svijetlo plavo bez i jednog oblačka. Da me sestra zove da dođem jer je upravo našla puža i pustio je rogove. Da baka sagnuta u bašti trijebi korov. Da su jagode krupne, crvene i dozivaju. Da sam raširila ruke i trčim, trčim kroz sve te boje,mirise i zvukove. Život. Radost. Dijete sam i ne znam ni za kakve brige, osim kako naći što krupniju jagodu i strpati je u usta prije nego što me baka vidi i naredi da je prvo operem na česmi ispred kuće. Do česme ima 37 koraka, ko će dotle izdržati…

Budim se sa osmijehom na licu. Uskoro ga sustiže suza iz ugla oka. Odavno nema djeda i bake. Naša kuća više nije naša. Novi vlasnici su joj stavili neku drečavu fasadu i posjekli tri ogromna stabla oraha ispred kuće, zbog kojih do svoje dvadeset i osme godine pojma nisam imala koliko koštaju očišćeni orasi kad se kupuju na pijaci. Nema ni ljuljaške ni jagoda. Sestra i ja smo davno odrasle. Na moju baku mislim skoro svaki dan. Čujem kako me savjetuje. U trenutku shvatih da ne treba da plačem, nego da budem zahvalna što sam nekad živjela u bajci, zaštićena od svega, okružena ljubavlju.

Imamo mi svi svoje mrakove. Zapravo, svi imamo dijagnozu. Zove se „Život“. Pa ga liječimo, usporavamo, blažimo, da nam što lakši bude. Trčimo za materijalnim, a zaboravljamo uživati. Zaboravljamo se zahvaliti. To je isto kao kad zaboraviš popiti lijek, pa trpiš bolove i mučninu. Onda samo mislimo na te loše pojave, ne da nam bol oči otvoriti, pa se koprcamo u bolu kao muva u paukovoj mreži. A život prolazi, dani idu, lijepe stvari pored nas prolaze dok se mi u bolu grčimo. Zaboravljamo da je ljepota samo na treptaj oka od nas.

Prolazila sam u životu razne faze. Satirala su me osjećanja, strahovi, moja lična crnila i dubine. Padala sam i ustajala. Ono što je za nekoga svakodnevna sitnica, za mene je bila ogromna pobjeda nad samom sobom. Nad nemoćima i užasnim vrtlozima nemira. Čovjeka ništa ne može tako poremetiti kao njegove sopstvene misli. To su posebni svijetovi u glavi u kojima ne važe ovosvjetske norme ni pravila. To su bol, užas i strah u svojoj najsilnijoj moći. Iz njih je teško pobjeći. Teško se otrgnuti njihovim okovima. A van tog svijeta, na razdaljini dužine trepavice je ovaj naš svijet, divan i strašan, prelijep i beskonačan.

Prekjuče sam nosila krunu od cvijeća na glavi. Kupila sam krupne, žute ruže, spakovala ih u korpu bicikla i odvezla se na jedno mjesto tik do rijeke, gdje se čuje šum vode i cvrkut ptica. Tu sam sjela na obalu i napravila krunu od ruža. Onda sam je stavila na glavu i ogledala se u vodi da vidim kako mi stoji. Bujno zelenilo oko mene upotpunjavalo je čitav prizor. Čak i voz koji je prolazio preko mosta iznad mene, davao je svojim kloparanjem potpunost tom trenutku. Jer život juri kao njemački ICE. Ljudi su prolazili pored mene i vjerovatno mislili: gledaj ovu budalu, natakla buket ruža na glavu. Onda sam se vozila biciklom tako sa tom krunom na glavi, ljubičastim naočarima za sunce, a na nogama sam imala moje dugo željene ljubičaste „starke“. Vozila sam se uskom stazom kroz polja i pored rijeke. Osmijehivala sam se svo vrijeme. Osjećala sam se posebno i samo mislila na to koliko je život lijep, ni ne pomišljajući na sve probleme i brige koji me okružuju. Moj ljubičasti bicikl, žute ruže, majski vazduh pun mirisa života i ja.

Nemam tendenciju da postanem motivacioni govornik, ali zaista mislim da život treba gledati sa pozitivnije strane, truditi se uzeti od njega sve ono lijepo što može da pruži, jer tako bistvovanje bude lakše. I mnogo ljepše.

A za mene ako vas neko pita, meni su, izgleda, ovaj put potrefili terapiju 😉

Otiš’o si Tito, nestala je Juga

Dragi Tito

Jel de da ti ne smeta što te tako oslovljavam, mislim ovako prisno. Pa bio si nam i cvijeće i proljeće i livada i rodbina i otac, i tebe smo morali voljeti više nego mater i ćaću. U suprotnom, zna se šta je slijedilo.

Da se manemo formalnosti, jer nit’ smo više drugovi ni drugarice, nit’ si ti više tu da zavodiš red i prevaspitaš one što zastrane. Danas je, evo, tačno 40 godina od kako si otišao u vječna lovišta. I veruj mi, super si prošao u odnosu na nas koji ostadosmo ovde da se patimo. To „ovde“ je vrlo relativan pojam, jer nas je sve više po bijelom svijetu nego na prostorima tvoje Juge. Dovukoše nam demokratiju sa zapada i evo već 30 godina pokušavaju da joj temelje udare. No, nešto im to slabo ide. Demokratija je, po definiciji, vladavina naroda. E kod nas ti narod sve drugo radi, ali se vala ni za šta ne pita. Vladaju nekakva goveda po svim tvojim bivšim republikama, pa razvlače, žvaću i preživaju i narod i privredu koju si im u amanet ostavio. Fabrike rasprodali pa plaćaju strancima po 10000 eura za svakog radnika kojeg zaposle u tvojim fabrikama i firmama koje su im prvo prodali, pa se namažnjavali para, pa od kusura kupuju prividni socijalni mir. Narodu je muka, no šuti i trpi, jer je sve dobro dok se ne puca. A pucalo se bogami devedestetih godina, krvi je bilo na sve strane. Ali, kao što reče jedan bivši političar, poslednji predsednik Predsjedništva SFRJ, to je bio jedini rat u istoriji poslije koga ni jedna zaraćena strana nije pomjerila svoje granice ni za centimetar. Eto, vidi, bolan koliko smo mi glupi. Prvo smo podijelili državu, pa od jedne sad imamo šest ili osam, a možda i devet. Pa se mrzimo i pljujemo jedni po drugima a još uvijek se vozamo tvojim „Putem bratstva i jedinstva“. Naročito kad bježimo na zapad, tj geografski sjever, al’ je nama zapad samo zato što nije istok. A mi smo valjda neki jug, to jest nismo niko i ništa, što bi ti rek’o „nesvrstani“. Mi smo ti sad „Zemlje Zapadnog Balkana“, kandidati za ulazak u Evropsku uniju u koju su Hrvatska i Slovenija već ušle, ali o tome sam ti pisala prošli put, pa neću više jer verujem da je i tebi muka od toga.

Dakle, danas na četrdesetu godišnjicu tvog odlaska, cijeli svijet je suočen sa borbom protiv nekog novog virusa. Globalna pandemija, moj ti. Ni manje ni više. O virusu ti neću pričati jer nisam stručna, ali kad bi ti samo mogao da vidiš u kakvom ti je stanju tvoja Juga i kakve budale ovuda vladaju, ja mislim da bi ti ponovo umro od tuge ako prije toga ne bi umro od smijeha. U Srbiji, konkretno, ovo je izborna godina, pa onaj mali što je umislio da je ti, pozatvarao narod u karantin, uveo policijski čas, ne skida se sa TV-a, i vazda masku oko vrata nosi. Da je hoće makar nataći na gubicu da ga ne gledamo onako ciničnog i odvratnog. On i onaj mesar iz Laktaša kad se pojave sa maskama, pomisli čovjek da je smak svijeta već došao i da nam spasa nema.

Osim tog nesretnog virusa, odnekud se pojaviše raznorazne opasnosti po svijet i stanovništvo. 5G mreže, tajna društva (što tebi nije nepoznato koliko tvrde upućeni), antivakseri, proroci, Novi Svjetski Poredak, vakcine u vidu čipova, ozoniranje… Poslije svega ovoga, boravak na Golom otoku dođe kao odmor na Havajima sa all inklusive aranžmanom. Sadašnji Američki predsjednik tvrdi da izbjeljivač liječi virus, pa narod zamlaćeni počeo piti varikinu ko vodu i naravno, umirati od trovanja a ne od virusa. Od svih ovih opasnosti, najprije će nas pobiti glupost i malograđanština. Ništa su svi virusi na svijetu naspram Milomira iz Donjeg Boljevca koji tvrdi da će nas vakcinisati čipovima i slati nas u budućnost da im cigara kupimo. Jes’ svega mi…

Svijet i tehnologija idu naprijed a mi smo ti još uvijek na nivou izbjeljivača i bijelog luka. Kak’i doktori, kak’a nauka, samo udri po bijelom luku i ne boj se. Ubija viruse i tjera vampire o jednom trošku.

Tako da, dragi Tito, i bolje ti je što si umro. Inače ne znam kako bi tompuse pušio preko maske.

Samo da znaš, Juga ti živi još uvijek. Možda ne zvanično, ali eno Brena ti je pevala „Jugoslovenku“ pred punom halom u Zagrebu, vijorile se zastave sa petokrakom i iz hiljada grla se jednoglasno čulo:“Oči su mi mooooreee Jadranskooo, kose su mi klasje panoonskooo, setna mi je duša slovenskaaaa, ja sam Jugoslovenka“. Lično sam prisustvovala koncertu „Nervoznog poštara“ u Novom Sadu gdje je cijela sala uglas pevala „Jugo, Jugo, rodna grudo, kućo moja jedina“. U Italiji se sa balkona ponovo čuje „Bella Ciao“. Evo živim sad u Njemačkoj i svi „naši“ su opet „naši“ bez obzira na sve podjele, ratove i razlike.

Glupost je neuništiva a život prolazan

Piše: Vesna Duvnjak

Ima, evo, mesec dana kako je ceo svet u karantinu. Svi oni koji su do sad sanjali o odmoru dužem od dve nedelje, bez poseta, poziva, uznemiravanja, batrganja, eto dobili su priliku da odmore k’o ljudi u udobnosti svog stana. Al’ ne lezi vraže, ljudima nikad ugoditi. Sad je problem što su u karantinu ( a karantin je za njihovo dobro, da bi se smanjila mogućnost zaraze), što ne mogu po kafićima, fitnes centrima, šoping centrima i ostalim ubicama slobodnog vremena dane gubiti. Eto, problem je ostati kod kuće sa porodicom ili samim sobom više od 12 sati u budnom stanju. Što, jel’ se to bojite sebe? Jel to nemate o čemu da pričate sa najbližima? Da se malo poigrate sa decom, a ne da svi porodično buljite u ekrane? Ti ekrani vam prave veću distancu nego svi virusi i karantini! Deca vam rastu zapostavljena i zbunjena. Sa 7 godina ne znaju kako se prezivaju i kako im se zovu roditelji. Al’ znaju imena svih zvezda Youtube scene, dikcijom oponašaju likove iz crtanih filmova, a vama i dalje problem što ne možete petkom uveče u kladionicu il’ kafanu? Što ne možete po komšiluku i kafama tračeve razbacivati? Što ne možete po restoranima slikati tanjire pa na Instagram izbacivati? Jes’ evo i ja mislim da će neki pasti u depresiju zbog toga, jer je jedina pažnja koju dobijaju u životu ona od pratilaca na pažljivo montiranim profilima na društvenim mrežama. Što se ne bi malo bavili sopstvenim razvojem? Onim duhovnim i intelektualnim? Što ne bi pokušali biti bolji ljudi? Pomoći nemoćnima, utešiti tužne, zagrliti uplašene? Učiniti dobro delo zarad ravnoteže u Svemiru? Ne iz koristi ili sujete, nego iz čiste ljudskosti.

I tako provodimo dane u karantinu, kukajući i tugujući, punog stomaka, sa svim mogućim blagodetima modernog života, od struje do interneta i kućne dostave hrane. Ali ne, ne vidi se šuma od stabla. Daj da raskrinkavamo teorije zavere, daj da polemišemo, raspravljamo i zaključke vadimo o temama o kojima pojma nemamo. „Korona“ virus, 5G mreže, zračenja, Novi Svetski Poredak, Masoni, ozoniranje, čipovanje, vakcinacija, kontrolisanje, Veliki Brat, moćne porodice koje vladaju svetom, crkva, vera, pravednici, šarlatani, prevaranti, vegani, vegetarijanci, ljubitelji životinja i imaoci istih… Svi su pametni i svi sve znaju. Daj samo da se poistovetim, da se u masu utopim i ponavljam ono što su drugi rekli iako pojma nemam o čemu pričam. Ne daj Bože da razmislim, pročitam, naučim… Jok! Što je skandaloznije mišljenje koje čujem, lakše ću da se složim. Da, to je to! Truju nas, zrače, kontrolišu, mažu nam oči! Jeste, nemaju pametnijeg posla! Samo su čekali tebe sa tvojom ispodprosečnom platom i još manjim uticajem, da te čipuju i prate kuda god da kreneš. Pa ti sad buraz idi u švaleraciju, ako smeš! Ima ženi da dostave i mesto i vreme i tačne koordinate, pa te ni Bil Gejts neće spasiti oklagije i razvoda. Samo su čekali tebe i tvojih 89 IQ da objaviš kako si protiv 5G mreže, pa da momentalno prekinu uvođenje iste. Za tebe i tvoj mali život zabole i Bila Gejtsa i svu ostalu svetsku kliku. Oni nemaju pojma ni da ti postojiš. Ti si za njih samo promil, broj, mali šrafić u nekom zabačenom budžaku sistema koji se zove „Svet“, pa mogu i bez tebe i sa tobom. Tako im je svejedno. Možeš da urlaš do sutra kako nećeš ovo ili ono. Ako su se namerili da te ozrače, tebi nema druge nego da sijaš u mraku k’o fluoroescentni pandurski prsluk. Što je najgore, zrače te već odavno, a ti misliš da to sve sad počinje. Nećeš da te čipuju? Pa čipovali su te davnih dana, još kad si ostavio elektronski otisak prsta za ličnu kartu, kad si Google nalog povezao sa bankovnim računom za e – Banking, kad si mu poverio sve lozinke, kad si počeo da koristiš navigaciju koja koristi satelite da bi ti pokazala put. Ne treba da se ugrađuje nikakav čip, mi smo se već odavno dobrovoljno čipovali.

Hoćeš da namećeš svoje mišljenje? To se zove šovinizam. Ili ti ipak fali pažnje i tukli su te kao malog, nisu ti pružali ljubav, pa je jedini način da se osećaš bitnim to da bljuješ svoju frustraciju u javnost. Nemoj, čoveče, čitaju to prijateljice tvoje mame koje misle da si ti jedan fini, povučeni dečko. Čitaju to tatini prijatelji iz vojske koji su te dodali na FB jer si im se pojavio kao predlog, a oni kontali da si im poslao zahtev. Aha, tako to funkcioniše sa JNA generacijama i tehnologijom. Tetke se samo sablažnjavaju tvojim objavama, a nisu te videle bar 20 godina. Daleko Beograd, jebiga…

Umesto svega toga, možeš svoje vreme da provedeš mnogo kvalitetnije. Čitaj knjigu, nauči da slikaš na svili, idi crtaj grafite, upoznaj nove ljude, učlani se u neko dobrotvorno društvo, volontiraj, nauči da plešeš, napiši pesmu, skini prašinu sa ćaletove gitare. Ima sigurno negde na tavanu i gramofon. Vinil se vratio na velika vrata. Nauči šta je proleterijat i šta je „Weltschmerz“. Gledaj filmove, pij dosta vode, vozi bicikl, razgovaraj sa porodicom. Skuvaj neko novo jelo, napravi kolač, pevaj, zasadi drvo,  igraj jamb, pročitaj ponovo „Anu Karenjinu“ i ovaj put zapamti koje boje i od kog materijala su joj bile cipele koje je nosila na balu.

Radi ono što tebe ispunjava, a ne što drugi očekuju. Budi svoj i slobodan. Ne robuj trendovima. Ostani zdrav. Voli sebe. Čipovanje i zračenje nam ne gine, svakako…

Op.aut. Ideja za naslov uzeta je iz pesme benda „KUD Idijoti“ pod nazivom „Glupost je neuništiva“.

Fotografije/Pexels

Настави са читањем „Glupost je neuništiva a život prolazan“

Neprilagođena

Zraci jutarnjeg sunca su se probijali kroz prozor i polu razmaknute draperije na prozoru, a u njima su se kovitlala zrnca prašine. Sunčeva jutarnja čarolija je obojila sobu toplim bojama jeseni koja je napolju pokazivala svoje čari u punom sjaju. Prozor sobe je okrenut na istok, pa sunce nije žalilo svoje zrake ni toplotu. Na sredini sobe, prilično neuredne, ili što bi rekli umetnici, u harmoničnom haosu, bio je veliki krevet. Pored kreveta stolica koja je služila kao noćni ormarić. Svuda po podu razbacana odeća, cipele i kugle zgužvanog papira. Opa, neko je ovde sinoć pokušavao nešto da napiše. Izgleda da mu nije baš išlo. Čulo se tiho kuckanje sata i blago hrkanje mlade žene, na pragu tridesetih, koja je spavala na krevetu okrenuta na stomak, jedne ruke savijene ispod obraza. Pramenovi tamne kose su joj padali preko lica, a ispod njih su se nazirale pune usne i dugačke trepavice. Povremeno bi joj zatitrala žila na slepoočnici, i lice bi se jedva primetno zgrčilo. Sanjala je nešto. Odjednom se začuo zvuk vojničke trube. Prodoran. Dolazio je sa telefona ostavljenog na jastuku
Naglo je otvorila oči. Količina svetlosti koju je videla u sobi nikako nije odgovarala vremenu od 6 i 30 ujutru. Skočila je iz kreveta. -Jao, opet sam zakasnila! Uspaničeno je počela da kopa po ormaru ne bi li pronašla nešto adekvatno. Ma, šta adekvatno… samo da je čisto i da nije mnogo izgužvano. Gleda u telefon. Nisu je zvali sa posla. Čudno. Trči u kupatilo vukući za sobom farmerice i majicu koje je u brzini iskopala iz ormara. Otvara vrata kupatila, a odande je zapahne grozan smrad. – Šta je ovo, sunce ti poljubim? U momentu shvata da joj se bosa stopala nalaze u nečemu hladnom, vlažnom i smrdljivom. -Jao, ne! Opet se zapušila kanalizaciona cev. Pa, ja ću stvarno da se ubijem. Šta sad da radim? Kasnim na posao i čim sam stala na noge, već sam u govnima do članaka. Ali bukvalno! Provlačila je prste kroz kosu pokušavajući da se smiri i da smisli šta prvo treba da radi. – Prvo treba nekako da operem noge. A to je moguće jedino u kadi. Naslonila se jednom rukom na zid obložen keramičkim pločicama, podigla jednu nogu na ivicu kade, i onda celu svoju težinu prebacila na tu nogu ne bi li se popela u kadu, a da se dodatno ne isprlja. Hop! Uspela je. Doduše, u zadnji momenat je uspela da iskontroliše ravnotežu i da se ne oklizne u kadu. Pustila je toplu vodu i stavila jedno stopalo pod mlaz. Smrad se još više pojačao zbog tople vode. Želudac joj se kovitlao i malo je falilo da se ispovraća. Srce joj je ubrzano kucalo, jer još uvek nije znala kako da se izvuče iz „govana“, bukvalno i u svakom drugom smislu. Kasnila je na posao. Ovaj put neće dobiti samo grdnju od šefa, nego verovatno i smanjenje plate, a u najgorem slučaju, otkaz. Oprala je stopala sapunom i dohvatila peškir sa držača pored kade. Stala je na čistu ivicu. Od vrata i hodnika je delio nepun korak. Može ona to. – Ivana, u šta si se ovo uvalila!!? Ah, da! Nisam vas upoznala sa našom glavnom junakinjom.
Ivana Vukosavljević, 29 godina, student u ostavci, zaposlena kao kasirka u jednom velikom trgovačkom lancu. Kćerka, sestra i prijateljica. Po malo na svoju ruku. Po malo sa glavom u oblacima. ( malo više) Jedna od onih što večito kasne. Ne zato što je nemarna, nego zato što uvek ima vremena. Jedna od onih što izleću iz kuće sa slušalicama u ušima i različitim čarapama na nogama. Jer, bitna je muzika.
Ovoga jutra, sve je krenulo naopako. Stajala je u malom hodniku koji je bio centralna prostorija u stanu koji je pripadao njenoj prijateljici, a ona ga je koristila dok prijateljica boravi u nekakvoj likovnoj koloniji u Holandiji. Tamo je već dve godine. Ivana stanuje tu, plaća režije i brine o svemu. Ovog jutra je imala žestoku brigu. Stan je u prizemlju. Instalacije nisu urađene kako treba, jer, jel’te, živimo u zemlji Srbiji u 21. veku gde zavrće, vara i krade ko koga stigne. Elem, instalacije. Zbog nepravilno napravljenog pada kanalizacione cevi, po nekad se desi da se cev zapuši i sadržaj iz cevi ne odlazi gde bi trebalo nego se zadržava u cevi. Kad se cev do kraja napuni sadržajem, onda počne da se preliva na najnižoj tački. A to je Ivanino kupatilo. Tehnički, sav kanalizacioni otpad iz ulaza zgrade nalazio se trenutno u Ivaninom kupatilu. Uzela je telefon i počela da traži broj firme koja se bavila mašinskim odgušenjem cevi. U jednoj ruci je držala upaljenu cigaretu, a u drugoj telefon. Sa druge strane se čuo signal zvonjenja na koji, već isuviše dugo, niko nije odgovarao. U trenutku kad se spremala da prekine vezu, sa druge strane je začula pospan muški glas:

  • Halo!
  • Dobro jutro, molim Vas, potreban mi je majstor za odgušenje kanalizacione cevi. Izvinjavam se, ne mogu da se setim imena.
  • Dobro jutro, gospođo. Žao mi je, ne radimo nedeljom.
  • Ali, molim Vas… kupatilo mi je u haosu, cev se prepunila i preliva se…
  • Gospođo, ja mogu tek sutra ujutru da dođem, rekoh Vam da ne radim nedeljom.
  • Ne radite nedeljom..? Pa, šta ja sad… Rekoste, nedelja??? Zamalo da vrisne od radosti. Osmeh joj se razlio celim licem.
  • Da, gospođo, nedelja. Probudili ste me!
  • Gospodine majstore, pa ja Vas obožavam. Zahvalna sam Vam do neba. Vi nemate pojma koliko mi je sad lakše.
  • Gospođo, ja ništa nisam uradio, jer ne radim nedeljom. Zbunjeno je odgovorio glas.
  • Neee, divni gospodine, pa vi ste upravo učinili jedno humano delo. Spasli ste me otkaza i samoubistva.
  • Sa druge strane se nije čulo ništa, a onda prigušeno: – Jebote, ovo je neka lujka… i veza se prekinula.
    Ivani su se oči caklile od sreće i činilo joj se da bi mogla da poleti usled olakšanja koje je osetila.
  • Ne rade nedeljom… ne rade nedeljom, ponavljala je kao opčinjena..
    Jer, ni Ivana ne radi nedeljom. Što znači da nije zakasnila na posao, neće dobiti otkaz i neće morati da se ubije.
    Poskočila je u mestu od sreće. – Eh, danas ću da uživam. Idem da stavim kafu, pa dok ona proključa ja ću da se istuširam, pa onda natenane da pijem kafu… Odjednom se pljesnula po čelu: – Jao, jebote, kupatilo! Moram da sredim kupatilo. Uzela je telefon i ponovo okrenula isti broj kao i malo pre. Posle prvog zvonjenja javio se besan glas: – Gospođo, ne radim nedeljom!
  • Ja… ja se izvinjavam… ali, šta ja da radim sa ovim haosom u kupatilu? Molim Vas, ceo stan mi smrdi, govna iz cele zgrade su u mom kupatilu, mogu da se zakunem da tu ima i prljavih higijenskih uložaka i iskorišćenih prezervativa… Molim vas, nemojte me ostavljati do sutra u ovom smradu. Molim vas… Evo, skuvaću vam kafu da vam se zahvalim što ste me spasili od govana… i otkaza… i samoubistva… Tišina. Posle nekoliko sekundi sa druge strane se začulo:
  • Dajte mi adresu!
    Pobedonosno je podigla stisnutu pesnicu u vis. To

Nakon što je majstor odgušio odvodnu cev, provela je celo pre podne čisteći, ribajući i dezinfikujući kupatilo i ostatak stana. Užasno se plašila prljavštine. Svo vreme je razmišljala kako će, kad završi sa čišćenjem, prvo sebi napraviti tolu kupku i opustiti se u kadi. Zaslužila je. Onda će, čiste kose, sveža i mirisna izaći u šetnju i negde šesti da popije kafu. Uživaće u suncu i slobodnom danu.

Nakon što je isprala i poslednju krpu i prosula poslednju prljavu vodu, odvrnula je slavinu i pustila vodu da napuni kadu. Miris hlora pomešan sa isprenjima sredstava za čišćenje joj je ispunio nozdrve. Mučnina. Iznenadna i jaka. Lupanje srca i pritisak u grudima. Znojavi dlanovi i tremor celog tela. Brzo se umila hladnom vodom. Stavila je podlaktice ispod mlaza hladne vode, ne bi li tako spustila pritisak koji je osećala u ušima. Drhtavih kolena se okrenula prema ogledalu i pogledala raščupanu i izbezumljenu priliku koja ju je posmatrala iz okvira ogledala. Gotovo je. Umrećeš. Sada i ovde. Sama sreća pa si očistila kupatilo pa te neće pronaći u govnima. Nestaćeš. Ispariti. Svi će te zaboraviti posle 10 dana. Nikome nećeš nedostajati. Niko te ni ne voli. Prepusti se. Pusti da te konačno odnese…

Klimavim korakom je otišla do kuhinje i u ormariću potražila lekove. Progutala je dve tablete za smirenje. Obrisala čelo rukavom. Vratila se u sobu i legla u krevet. Navukla je jorgan do brade, legla na savijenu podlakticu i trudila se da diše duboko. Tamo iza prozora živeo je dan. Ljudi i automobili, vika komšijske dece i miris nedeljnog ručka dopirao je do nje kao iz druge galaksije. Osećala se odvojenom od sveta oko sebe, a opet je bila tu. U trenutku je shvatila da leži u krevetu komplet obučena, a za nju je njen krevet bio najčistije mesto na svetu. Jedino tu se osećala koliko toliko sigurno. Ustala je polako i navukla pidžamu. Ponovo je legla u krevet i još čvršće se umotala u jorgan i ćebe. Obgrlila je samu sebe rukama i pokušavala da se umiri. Osećala je srce negde ispod brade kako tupo udara. Ovo bi definitivno mogao da bude moj kraj. Neka dođe što pre. Neću se opirati. Kapci su joj postajali teški, a negde iz komšiluka je dopirao zvuk harmonike. Francuske šansone. Lelujave note i senzualni glas pevačice. Milozvučne francuske reči koje nije razumela, ali su joj na neki način ulivale mir. Zaspala je…