„Neprilagođena“, osvrt pesnikinje Aleksandre Petrović Matić

Piše Aleksandra Petrović Matić

,,Treba da se vratimo temeljno isprani ili uronjeni u vode koje oživljavaju i obasipaju znanjem, čime se u naše tjelo utiskuje miris svetog. Svaka žena ima pristup rijeci ispod rijeke, Rio Abajo Rio. Ona tamo stiže putem meditacije, plesa, pisanja, maštanja ili bilo koje aktivnosti koja zahtijeva snažno izmjenjenu svijest. Bilo da posjedujete jednostavno srce ili ambicije amazonke, bilo da pokušavate da se popnete na vrh ili samo da preživite sutrašnji dan, bilo da ste duhovite ili tmurne, kraljevskog držanja ili bezobzirne-divlja žena vam pripada. Da bi je pronašle, za žene je neophodno da se vrate svom instinktivnom životu. Sjetimo se sebe unazad do divlje duše…,,

„Žene koje trče s vukovima“, Klarisa Pinkola Estes

Vesnine priče sam srela na blogu, sasvim nenadano, jednoga dana kad mi je kišilo previše negative po prozorima iznutra, i privučena vještičijim sloganom u naslovu, pomislila sam evo fantastičnog štiva za bijeg od melanholije. 

Međutim, ja tu prepoznam tragove koje ću nadalje slijediti do potpunog otkrivanja njene divlje duše, i shvatim da će mi itekako pomoći da se i sama vratim svom instinktivnom životu i potrazi za arhetipom divlje žene kako bih bolje shvatila i iskoristila ono što ima da ponudi.

Došao je dan kad su se te priče smjestile u fini povez međ listovima papira, sa tačnim omjerom divljeg i pitomog, taman tolikog da se prilagode uz naslov ,,Neprilagođena,,

Dok ih je pisala, Vesna je nesvjesno oslobodila straha da otkrije sebe, da zaroni u sebe, straha od brige za drugoga, straha da će joj ponestati snage, straha da se otisne na put, straha da li će se trgnuti, možda ustuknuti, uznemiriti, straha da će joj udarci biti uzvraćeni, straha da će postati pomirljiva i isuviše fina. ,, Neprilagođena,, je nastala kad je Vesna oslobodila divlju prirodu žene  iz zamke  i postala stamena, odana, svjesna teritorije, dovitljiva skitnica koja se s lakoćom uhvatila u koštac s ne baš lakim spoznajama, i pretočila ih u svoje priče. Radila je to na način da ukaže na sve što je loše i devijantno tako što je direktno sebe stavljala u epicentar duševih potresa. Takođe je to radila tako što nas je u nekim pričama nasmijavala do suza a u nekim ostavljala kratkog daha poslije čijeg čitanja je trebala čaša vode i kocka šećera. 

Svaka priča napisana je s nekim razlogom, Vesna nas vodi kroz vrijeme i istoriju, kroz život, uspomene, kroz gorko ali i plemenito putem kojim idu svi neprilagođeni. Direktno grebe po vlastitom srcu da prospe prah dobrote, djetinje svile i da nam je razastre pred noge. Takođe na duhovito-ironijski način pokušava da nam ukaže koliko smo zastranili u ovoj savremenoj eri. Kao ljudska bića i kako nas je empatija bespovratno napustila. Kao i to kako da se oživljavaju sagorjeli feniksi i kako se iz mrke povrijeđenosti kuje nova obnovljena i zlatna duša a to je već pomalo alhemija koja može da opravda vještičiju simbolku nekih njenih naslova. 

,,Uvek sam se pitala šta to tera suze iz oka. Koliko nam je to organizam, u stvari, savršeno izbalansiran, kad je čulo sluha povezano sa okom, sa suzom… jedna reč i eto je… Izdajnički se pojavljuje… Kažu, kad je prva iz desnog oka, onda je od sreće… Kad je iz levog, onda je zbog tuge i bola. Povrede te, rečju, delom, pogledom… Izvrnu ti utobu naopačke za tri sekunde… Prvo samo zineš, nemoćan da progovoriš, da se braniš… Onda te spopadne bes, pa tuga… Na kraju dolazi gospodin bol. Udara te u stomak svakih pola sata… udara i podseća da nisi toliko jak, da ti ništa ne vrede tvoje grlate zidine kojima se braniš, ma ništa ti ne vrede ni svi citati umnih ljudi, on udara pa udara dok te ne slomi i natera te da plačeš,,

Vesnine priče su mala otkrića nas samih. Sve ono što se ne bismo usudili izreći naglas. Vesnine priče su sve naše seobe, sve melanholije za zagubljenim uspomenama ostalim na ulicama u gradovima u kojima ne živimo više. Takođe su sjećanja na prvobitna pripadanja, ljubav i bezbrižna odrastanja. One su i podsjećanja na nešto bolno ali i lijepo, na odlaske najdražih u vječnost i zavjet na nezaborav. Takođe su i poređenja među ljudima. Kakav postati. Ili ostati. 

Vesnine priče postide do crveni u obrazima tačno na onim mjestima gdje prepoznamo vlastite neispravnosti, a slabo šta da je preskočila, često satirično kritkujući hijerarhijski i ljude i odnose među njima. Kritkujući čitav sistem koji neispravno funkcioniše, ona podiže svoj glas, ponekad zasmijava ne bi li tako istjerala miševe iz rupa koji su skloni ćutanju na sve ono zbog čega treba da se vrišti.

Vesna Plakalović Duvnjak će nam u prvom licu pokazati da u srcu svake žene obitava neukrotiva snaga ispunjena strastvenom kreativnošću i znanjem.

Vesna  je Neprilagođena i svojim pričama pokušava nenametljivo da nam ukaže da je to pomalo stresno ali ipak počasno zvanje  u moru stereotipnih istovjetnih. Kompenzovaće smijeh i suze za ćutanje, zarad ljepšeg cilja. Da probudi ljepše u ljudima. Pomalo je ,,mimosvijet,, po zanimanju uglavnom sanjar.

U slučaju neke veće nesanice koja će joj se dogoditi s vremena na vrijeme, pregovaraće o cijenama sa elitnim salonima vjenčanica. Budna ljepše sanja.

Aleksandra Petrović Matić

Аутор: Veštica bez metle

Sanjalica i piskaralo Vesna Plakalović Duvnjak, trudi se svoj svet okrečiti bojama otpornim na kliše.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s