Zašto smo nezahvalni..?

Sve bi. Daj. Samo daj. Ako imam, daj mi još. Ako nemam, zašto onaj drugi ima a ja nemam? Kad ću ja da imam? Moram da imam. I ovo i ono. I što mi treba i ono što mi je apsolutno nepotrebno. Daj da preliva. Puno i neumereno. Da trošim, da se bahatim, da se pokažem… Dabogda imao pa nemao, kaže jevrejska poslovica. Ili je to kletva? Nikad nisam bila baš sigurna…

A život prolazi neprimetnim koracima. Vreme ne zaustavlja svoj lagani hod, a mi stojimo i samo se koprcamo u vrtlogu od vremena i života. Jurimo. Kasnimo. Dišemo ali ne primetimo da dišemo. Vidimo okom sve lepote koje nas okružuju, ali ne pomišljamo kako je onima koji vida nemaju i u večnom mraku žive. Kako je onima što ne mogu samostalno da dišu? Trošimo blagodeti vazduha i svetlosti kao bogomdanu tapiju. Kao nešto što nam pripada po prirodi stvari. Eto, ima ih koji nemaju tu sreću… Hodamo… Trčimo… Jedemo… Pijemo… Smejemo se… I sve to radimo olako, kao da se podrazumeva. Kao da nas nikad neće nestati i kao da zaslužujemo sve to. Dobijamo a ne dajemo ništa. Samo trošimo.

A šta je sa onima kojima je to uskraćeno? Onima koji ne vide, ne čuju, gladni su, žedni, prljavi, bolesni..? Po čemu smo mi to bolji od njih? Neko nema čašu pitke vode dnevno da popije, a kod nas ljudi kad su velike vrućine polivaju beton ispred kuće, vele da im bude svežije. Rasipaju. Prosipaju. Sebični su. I nezahvalni… Bacaju hranu… Kupe četiri vekne hleba, jednu pojedu a ostale tri sutradan bace u smeće. Umesto da novce koje su dali za nepotrebne tri vekne hleba, daju sirotinji. Bolesnom. Ubogom…

Ja sam strastveni pušač. Moj mi dinar pred očima gori, što bi rekla moja baka. Bacam. Rasipam. Trujem sebe i one oko sebe. Nezahvalna na čistom vazduhu, nezahvalna rukama i kičmi koje su taj novac zaradile.

Stignemo li se zahvaliti majci što nas je rodila i život nam dala? Jesmo li zahvalni za sve noći i dane što je probdela nad nama, za svu brigu i ljubav što je dala? Jesmo li zahvalni na zdravlju koje imamo kao da se to podrazumeva, pa ga uništavamo hranom i stresom, i tek kad ga nestane postanemo svesni koliko znači. Dabogda imao pa nemao… Jesmo li zahvalni na ljubavi koja nas okružuje? Na lepoj reči, na osmehu, na ruci koja se spusti na rame kad je teško? Jesmo li zahvalni što nam je data sposobnost da volimo? Da se osetimo uzvišeno dajući i primajući ljubav? Jesmo li zahvalni što imamo previše dok neki drugi nemaju ništa? Pomislimo li da bi sva dobra koja imamo trebalo malo preraspodeliti pa da za sve bude dovoljno? Da ne prolivamo vodu, da ne bacamo hranu, da ne zagađujemo vazduh? Da poklonimo ono što nam je viška i ne očekujemo ništa zauzvrat? Da ne bacamo ni kamen ni hleb, nego samo osmeh? Da ne budemo gordi nego da se sagnemo i tako postanemo još veći? Da ublažimo nekome gorčinu od života, da pružimo nadu i utehu? To ne košta ništa. Ni osmeh ne košta ništa. Ni lepa reč…

Da budemo ljudi, jer nam je dat razum i osećanja. Da dajemo i ne očekujemo ništa… Da postojimo u trenutku i shvatimo konačno da ništa nismo doneli i ništa nećemo odneti, ali možemo mnogo uraditi dok smo tu…

Аутор: Veštica bez metle

Sanjalica i piskaralo Vesna Plakalović Duvnjak, trudi se svoj svet okrečiti bojama otpornim na kliše.

4 мишљења на “Zašto smo nezahvalni..?”

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s