Neprilagođena

Zraci jutarnjeg sunca su se probijali kroz prozor i polu razmaknute draperije na prozoru, a u njima su se kovitlala zrnca prašine. Sunčeva jutarnja čarolija je obojila sobu toplim bojama jeseni koja je napolju pokazivala svoje čari u punom sjaju. Prozor sobe je okrenut na istok, pa sunce nije žalilo svoje zrake ni toplotu. Na sredini sobe, prilično neuredne, ili što bi rekli umetnici, u harmoničnom haosu, bio je veliki krevet. Pored kreveta stolica koja je služila kao noćni ormarić. Svuda po podu razbacana odeća, cipele i kugle zgužvanog papira. Opa, neko je ovde sinoć pokušavao nešto da napiše. Izgleda da mu nije baš išlo. Čulo se tiho kuckanje sata i blago hrkanje mlade žene, na pragu tridesetih, koja je spavala na krevetu okrenuta na stomak, jedne ruke savijene ispod obraza. Pramenovi tamne kose su joj padali preko lica, a ispod njih su se nazirale pune usne i dugačke trepavice. Povremeno bi joj zatitrala žila na slepoočnici, i lice bi se jedva primetno zgrčilo. Sanjala je nešto. Odjednom se začuo zvuk vojničke trube. Prodoran. Dolazio je sa telefona ostavljenog na jastuku
Naglo je otvorila oči. Količina svetlosti koju je videla u sobi nikako nije odgovarala vremenu od 6 i 30 ujutru. Skočila je iz kreveta. -Jao, opet sam zakasnila! Uspaničeno je počela da kopa po ormaru ne bi li pronašla nešto adekvatno. Ma, šta adekvatno… samo da je čisto i da nije mnogo izgužvano. Gleda u telefon. Nisu je zvali sa posla. Čudno. Trči u kupatilo vukući za sobom farmerice i majicu koje je u brzini iskopala iz ormara. Otvara vrata kupatila, a odande je zapahne grozan smrad. – Šta je ovo, sunce ti poljubim? U momentu shvata da joj se bosa stopala nalaze u nečemu hladnom, vlažnom i smrdljivom. -Jao, ne! Opet se zapušila kanalizaciona cev. Pa, ja ću stvarno da se ubijem. Šta sad da radim? Kasnim na posao i čim sam stala na noge, već sam u govnima do članaka. Ali bukvalno! Provlačila je prste kroz kosu pokušavajući da se smiri i da smisli šta prvo treba da radi. – Prvo treba nekako da operem noge. A to je moguće jedino u kadi. Naslonila se jednom rukom na zid obložen keramičkim pločicama, podigla jednu nogu na ivicu kade, i onda celu svoju težinu prebacila na tu nogu ne bi li se popela u kadu, a da se dodatno ne isprlja. Hop! Uspela je. Doduše, u zadnji momenat je uspela da iskontroliše ravnotežu i da se ne oklizne u kadu. Pustila je toplu vodu i stavila jedno stopalo pod mlaz. Smrad se još više pojačao zbog tople vode. Želudac joj se kovitlao i malo je falilo da se ispovraća. Srce joj je ubrzano kucalo, jer još uvek nije znala kako da se izvuče iz „govana“, bukvalno i u svakom drugom smislu. Kasnila je na posao. Ovaj put neće dobiti samo grdnju od šefa, nego verovatno i smanjenje plate, a u najgorem slučaju, otkaz. Oprala je stopala sapunom i dohvatila peškir sa držača pored kade. Stala je na čistu ivicu. Od vrata i hodnika je delio nepun korak. Može ona to. – Ivana, u šta si se ovo uvalila!!? Ah, da! Nisam vas upoznala sa našom glavnom junakinjom.
Ivana Vukosavljević, 29 godina, student u ostavci, zaposlena kao kasirka u jednom velikom trgovačkom lancu. Kćerka, sestra i prijateljica. Po malo na svoju ruku. Po malo sa glavom u oblacima. ( malo više) Jedna od onih što večito kasne. Ne zato što je nemarna, nego zato što uvek ima vremena. Jedna od onih što izleću iz kuće sa slušalicama u ušima i različitim čarapama na nogama. Jer, bitna je muzika.
Ovoga jutra, sve je krenulo naopako. Stajala je u malom hodniku koji je bio centralna prostorija u stanu koji je pripadao njenoj prijateljici, a ona ga je koristila dok prijateljica boravi u nekakvoj likovnoj koloniji u Holandiji. Tamo je već dve godine. Ivana stanuje tu, plaća režije i brine o svemu. Ovog jutra je imala žestoku brigu. Stan je u prizemlju. Instalacije nisu urađene kako treba, jer, jel’te, živimo u zemlji Srbiji u 21. veku gde zavrće, vara i krade ko koga stigne. Elem, instalacije. Zbog nepravilno napravljenog pada kanalizacione cevi, po nekad se desi da se cev zapuši i sadržaj iz cevi ne odlazi gde bi trebalo nego se zadržava u cevi. Kad se cev do kraja napuni sadržajem, onda počne da se preliva na najnižoj tački. A to je Ivanino kupatilo. Tehnički, sav kanalizacioni otpad iz ulaza zgrade nalazio se trenutno u Ivaninom kupatilu. Uzela je telefon i počela da traži broj firme koja se bavila mašinskim odgušenjem cevi. U jednoj ruci je držala upaljenu cigaretu, a u drugoj telefon. Sa druge strane se čuo signal zvonjenja na koji, već isuviše dugo, niko nije odgovarao. U trenutku kad se spremala da prekine vezu, sa druge strane je začula pospan muški glas:

• 

• Halo!
• Dobro jutro, molim Vas, potreban mi je majstor za odgušenje kanalizacione cevi. Izvinjavam se, ne mogu da se setim imena.
• Dobro jutro, gospođo. Žao mi je, ne radimo nedeljom.
• Ali, molim Vas… kupatilo mi je u haosu, cev se prepunila i preliva se…
• Gospođo, ja mogu tek sutra ujutru da dođem, rekoh Vam da ne radim nedeljom.
• Ne radite nedeljom..? Pa, šta ja sad… Rekoste, nedelja??? Zamalo da vrisne od radosti. Osmeh joj se razlio celim licem.
• Da, gospođo, nedelja. Probudili ste me!
• Gospodine majstore, pa ja Vas obožavam. Zahvalna sam Vam do neba. Vi nemate pojma koliko mi je sad lakše.
• Gospođo, ja ništa nisam uradio, jer ne radim nedeljom. Zbunjeno je odgovorio glas.
• Neee, divni gospodine, pa vi ste upravo učinili jedno humano delo. Spasli ste me otkaza i samoubistva.
• Sa druge strane se nije čulo ništa, a onda prigušeno: – Jebote, ovo je neka lujka… i veza se prekinula.
  Ivani su se oči caklile od sreće i činilo joj se da bi mogla da poleti usled olakšanja koje je osetila.
• Ne rade nedeljom… ne rade nedeljom, ponavljala je kao opčinjena..
  Jer, ni Ivana ne radi nedeljom. Što znači da nije zakasnila na posao, neće dobiti otkaz i neće morati da se ubije.
  Poskočila je u mestu od sreće. – Eh, danas ću da uživam. Idem da stavim kafu, pa dok ona proključa ja ću da se istuširam, pa onda natenane da pijem kafu… Odjednom se pljesnula po čelu: – Jao, jebote, kupatilo! Moram da sredim kupatilo. Uzela je telefon i ponovo okrenula isti broj kao i malo pre. Posle prvog zvonjenja javio se besan glas: – Gospođo, ne radim nedeljom!
• Ja… ja se izvinjavam… ali, šta ja da radim sa ovim haosom u kupatilu? Molim Vas, ceo stan mi smrdi, govna iz cele zgrade su u mom kupatilu, mogu da se zakunem da tu ima i prljavih higijenskih uložaka i iskorišćenih prezervativa… Molim vas, nemojte me ostavljati do sutra u ovom smradu. Molim vas… Evo, skuvaću vam kafu da vam se zahvalim što ste me spasili od govana… i otkaza… i samoubistva… Tišina. Posle nekoliko sekundi sa druge strane se začulo:
• Dajte mi adresu!
  Pobedonosno je podigla stisnutu pesnicu u vis. To

Nakon što je majstor odgušio odvodnu cev, provela je celo pre podne čisteći, ribajući i dezinfikujući kupatilo i ostatak stana. Užasno se plašila prljavštine. Svo vreme je razmišljala kako će, kad završi sa čišćenjem, prvo sebi napraviti tolu kupku i opustiti se u kadi. Zaslužila je. Onda će, čiste kose, sveža i mirisna izaći u šetnju i negde šesti da popije kafu. Uživaće u suncu i slobodnom danu.

Nakon što je isprala i poslednju krpu i prosula poslednju prljavu vodu, odvrnula je slavinu i pustila vodu da napuni kadu. Miris hlora pomešan sa isprenjima sredstava za čišćenje joj je ispunio nozdrve. Mučnina. Iznenadna i jaka. Lupanje srca i pritisak u grudima. Znojavi dlanovi i tremor celog tela. Brzo se umila hladnom vodom. Stavila je podlaktice ispod mlaza hladne vode, ne bi li tako spustila pritisak koji je osećala u ušima. Drhtavih kolena se okrenula prema ogledalu i pogledala raščupanu i izbezumljenu priliku koja ju je posmatrala iz okvira ogledala. Gotovo je. Umrećeš. Sada i ovde. Sama sreća pa si očistila kupatilo pa te neće pronaći u govnima. Nestaćeš. Ispariti. Svi će te zaboraviti posle 10 dana. Nikome nećeš nedostajati. Niko te ni ne voli. Prepusti se. Pusti da te konačno odnese…

Klimavim korakom je otišla do kuhinje i u ormariću potražila lekove. Progutala je dve tablete za smirenje. Obrisala čelo rukavom. Vratila se u sobu i legla u krevet. Navukla je jorgan do brade, legla na savijenu podlakticu i trudila se da diše duboko. Tamo iza prozora živeo je dan. Ljudi i automobili, vika komšijske dece i miris nedeljnog ručka dopirao je do nje kao iz druge galaksije. Osećala se odvojenom od sveta oko sebe, a opet je bila tu. U trenutku je shvatila da leži u krevetu komplet obučena, a za nju je njen krevet bio najčistije mesto na svetu. Jedino tu se osećala koliko toliko sigurno. Ustala je polako i navukla pidžamu. Ponovo je legla u krevet i još čvršće se umotala u jorgan i ćebe. Obgrlila je samu sebe rukama i pokušavala da se umiri. Osećala je srce negde ispod brade kako tupo udara. Ovo bi definitivno mogao da bude moj kraj. Neka dođe što pre. Neću se opirati. Kapci su joj postajali teški, a negde iz komšiluka je dopirao zvuk harmonike. Francuske šansone. Lelujave note i senzualni glas pevačice. Milozvučne francuske reči koje nije razumela, ali su joj na neki način ulivale mir. Zaspala je…