Kad se rode vraćaju

Jesam li vam pričala o mojim posebnim komšijama, koji su se doselili prošlog proleća u moj komšiluk? Tačno preko puta moje kuće počeli su da prave svoju. Komadić po komadić. Mlada porodica koja je očekivala prinovu, trudila se da namesti kuću što udobnije da bi se mladunci osećali prijatno i zaštićeno kada ugledaju ovaj svet baš ovde, u sred vojvođanske ravnice, gde su najlepši zalasci sunca. Iako nema baš nekog brda niti planine za koje bi sunce moglo da zađe, nego naprosto sklizne tamo negde na zapadu, sakrije se do ujutru, i obasja rumenilom ovu ravnicu koju, iako mi je kamen i brdo u krvi i genima, neizmerno volim. Generacije mojih sunarodnika koje su, igrom istorijskih prilika, u nekoliko talasa dolazili u Vojvodinu kao kolonisti, sačuvali su jednu izreku koja odslikava žal za otadžbinom, daleko u bosanskim klancima i planinama, koja kaže: “ Ovdje mi sunce za tikvu zalazi“.

Komšije su, po nekad, bili vrlo bučni u raspravama, iako je gospođa bila u finalnoj fazi donošenja mladunaca na svet. Mirovala je čuvajući život koji je bio ušuškan ispod njenog toplog stomaka i grudi. Otac, glava porodice, bi po ceo dan odlazio i dolazio donoseći sve što je potrebno za kuću i pazeći na majku svoje dece. Gledala sam kroz prozor kako namešta ležaj svojoj partnerki, strpljivo slušajući njene žalopojke. Gledala sam kako je hrani i kako, ljubavlju koju je samo čarobnica priroda mogla stvoriti, miluje svojom glavom njen vrat, nakon što bi joj ubacio parče hrane u kljun. Moji susedi su jedna mlada porodica roda. Napravili su gnezdo na jednom starom drvenom stubu koji je nekada služio kao bandera za električne kablove, a sada, obrastao u bršljan, izložen toploti sunca, i na dovoljno velikoj visini da pristup nema niko nepoželjan, poslužio je kao idealan stan mladim rodama i njihovoj deci. Svima sam, sa ponosom, pričala o mojim novim komšijama i pokazivala ih, kao da su, eto, odabrali baš moju blizinu da im bude prijatna i sigurna da bi u njoj stvorili dom.

Foto/ Privatna arhiva

Ubrzo su stigli mladunci. Otac je zaštitnički stajao na rubu gnezda i pazio na svoju porodicu, ako već ne bi bio odsutan zbog nabavke hrane. Čuli su se piskavi glasovi mladunaca, lepet krila majke koja se protezala nakon meseci ležanja na jajima, kao i kuckanje kljunova bračnog para koji je, sigurna sam, imao neki nesporazum oko odgoja dece. Kućne obaveze im je priroda već podelila.

Nekako neprimetno je stigla jesen prošle godine, a ja sam jednog jutra samo shvatila da je komšiluk odjednom isuviše tih. Nije bilo poznatog kuckanja kljunova. Porodica roda je otišla. Bila sam po malo tužna misleći da im se nije sviđalo kod nas i da su zato otišle. Gnezdo je ostalo, sivo i snažno, na drvenom stubu obraslom bršljenom. Došla je zima i sneg. Gnezdo je stajalo prekriveno snegom i podsećalo na ledenu tvrđavu kojoj ni vreme, ni vetar ni sneg ne mogu ništa. Sa početkom nove godine sam se odselila ja i moja porodica. Kao i rode, odjednom, ostavili smo gnezdo i sve u njemu, i odveli mladunca u nove krajeve. Nepoznate. Drugačije. Koji nisu topliji od ovih naših. Nisu ni lepši. Ali su, u ovom trenutku, sigurniji i veća je mogućnost da nađemo hranu za mladunca da bi ojačao i počeo samostalno da leti. Gnezdo je ostalo tiho i napušteno, ali čvrsto sagrađeno, da odoli svakoj nepogodi i vremenu. Ostale su moje ljubičaste zavese na prozorima da mi gnezdo sija kraljevskom svetlošću pri vojvođanskim zalascima sunca kroz prozor moje dnevne sobe okrenut zapadu. Rode su verovatno otišle na jug. Ja sam otišla na sever koji svi zovu „zapad“, jer je ovaj naš istok oduvek nesiguran i podrhtava svakih nekoliko desetina godina. Na severu, koji je u stvari zapad, i to samo zato što nije istok, ja sam pronašla svoj jug. Da preživim. Nemire i vetrometinu. Da zaštitim porodicu i osiguram hranu mladuncu. Hrana tamo nije ukusna kao ovde. Ali je ima u izobilju. U svim godišnjim dobima. Mladunci imaju perspektivu. Oni verovatno neće morati ciklično da se sele kao sve ptice kojima je priroda urezala takvu sudbinu u GPS rutu. Izmeniće genetiku sa sledećim naraštajima mladunaca, jer će se izmešati sa pticama stanaricama, kojima je zapad prirodno stanište. Naš istok će ostati siv, pust i ponosan u svojoj lepoti, ali bez života. Život će se nastaviti na drugim, suprotnim stranama sveta. Osim ako i njega ne spakujemo u kofer i zatražimo mu azil na zapadu, pa će onda nastati neka mešavina svih strana sveta, koja će, možda, i dovesti do ravnoteže koja je ovom svetu definitivno potrebna, da bi svima bilo dobro…

Foto/Privatna arhiva

Pre nekoliko dana sam došla u svoje gnezdo. Našla sam ga pustog, prašnjavog, sa ostacima novogodišnjih ukrasa koje nisam stigla da sklonim kad sam odlazila. Ali je tu. Čeka me. Sa ljubičastim odbleskom koji stvaraju moje zavese na prozoru koji gleda na zapad. Koji je stvarno zapad, jer sunce tamo zalazi i kao da mi kaže da me čeka. I ravnica i tikva. I moje bosanske gudure na zapadu. Pravom zapadu. Tamo gde se sunce najlepše rumeni kad zalazi. Tu je moj mir, spokoj moje duše. U mešavini mog zapada i ljubičastog odbleska u mojoj dnevnoj sobi.

Sutra ujutru, kad sam se probudila u svojoj sobi i svom krevetu, čula sam poznati zvuk kuckanja kljunova. Rode su se vratile.

Naslovna fotografija by Pexels

Аутор: Veštica bez metle

Sanjalica i piskaralo Vesna Plakalović Duvnjak, trudi se svoj svet okrečiti bojama otpornim na kliše.

4 мишљења на “Kad se rode vraćaju”

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: