Volim te

Moja kuma Slađa, predivno stvorenje puno tananih emocija i ljudske širine, pošalje mi, pre neki dan, poruku u kojoj piše samo: „Volim te“. I ja se, već po koji put, postidim, jer sve razmišljam da ću da je nazovem, pa zaboravim, pa mi sve nešto preče…A treba da kažem i njoj i svima koje volim, da ih volim…Ne boli i ne košta ništa, a može mnogo da popravi i uradi…

Ništa na svetu nema lepše od iskrenog ljudskog zagrljaja, od onog laganog do onog od koga rebra pucaju i zastaje dah. Volim ljude koji znaju da grle. Onda kad treba, ali i onda kad nemaju nekog posebnog razloga, eto, onako…Volim ljude koji znaju da ćute i da svojim tišinama puno toga kažu, mnogo više od hiljadu izgovorenih reči, više od praznih fraza kojima, uglavnom, bežimo kada ne znamo šta drugo da kažemo. Moj Marko je takav, jedan od onih koji znaju pričati tišinom. Prijatelj kroz skoro ceo život, od mladalačkih budalaština do porodičnih roštilja. On me zove, ja plačem…Kaže: „Šta je“? Rek’o, ništa…Posle par minuta mi stigne poruka od njega: “ Reci šta je, jel treba sataru da upotrebim..?“ Čovek, mesar…Razumemo se svim jezicima i terminologijama…Volim i njega, onako ljudski, puno…

Opraštam k’o tri budale i pet sveštenika. Pomognem koliko mogu, ako ništa, utešim i nasmejem…Zlopamtilo jesam, ali se trudim da nađem opravdanje za svakoga, čak i za onoga što mi je došao sa pištoljem na šalter..Šta će, mučenik, njega sistem više ne prepoznaje, ima ženu i dete…Otud one tri budale…

A čemu se nadam? Pa valjda nekoj ravnoteži u svemiru…Jel se to tako kaže? Čini dobro i dobru se nadaj… Lepa reč još nikoga nije ubila, osmeh nije nikoga osakatio, zagrljaj nije nikoga udavio…

Svaki put kad čujem da je umro neko koga poznajem, neko kome nije vreme za umiranje, nazovem mog Simana, mog tatu i zapretim mu da mu slučajno nije palo na pamet da umire…On meni kaže, pričaj ti o tome sa Onim gore, a ja neću, bogme, da umirem, ne pada mi na pamet…Nedavno, u taksiju, kroz priču, taksista skonta da poznaje mog Simana…Okrene se, dirnut, i kaže: „Znaš šta, pozdravi mi ga puno, to je jedan ljudina, divan, divan čovjek“. Ja samo zadrhtim koliko mi je srce puno i hoće da eksplodira od ponosa…Ništa više…

Trudim se da ljubav pokažem na različite načine, svima…Kažem da svako kod mene ima svoju kategoriju i niko ničije mesto ne ugrožava, jer imam jednu mamu, jednog tatu, jednog sina, jednog muža, jednu sestru…I sve ih volim najviše na svetu, svakog u njegovoj kategoriji- najviše…

Pokazati ljubav nije teško, a potrebno nam je svima. Pogled i osmeh može puno da kaže. Moja Lejla meni kaže “ kozo“ , a znam da je to iz ljubavi. Neko ne zna, boji se povratne reakcije, neko je nesiguran…A ljubav nam treba svima…<3

Аутор: Veštica bez metle

Sanjalica i piskaralo Vesna Plakalović Duvnjak, trudi se svoj svet okrečiti bojama otpornim na kliše.

3 мишљења на “Volim te”

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: