Poetična jutra (III)

Ako već moram da ustajem u 6 ujutru da bih išla na posao, onda neću da budem k’o oni ljudi iz reklama i spotova što udaraju budilnik čekićem. Imam dovoljno prelepih, pospanih, srećom ispunjenih jutara da bi mi to smetalo. Imam 34 godine, zadnja dva dana ne mogu da progovorim jer mi je pukao glas pevajući ( čitaj: urlajući) na koncertu, ostvarena sam kao žena i majka, uspela sam da kroz život sačuvam malo više od dva prijatelja i mislim da je lepota življenja upravo u tome: diši, voli, pevaj, stvaraj.

Probudila sam se jutros čitavih 45 minuta pre alarma, iako ceo život kasnim, trčim, u zadnjem momentu moram, odjednom, da uradim 10 stvari. Uvek se uredno izvinim i zaista se osećam krivom što ljudi moraju da me čekaju. Probudila sam se, ono k’o u filmovima, ispravila se odjednom pod 90 stepeni, širom otvorenih očiju, srce mi brže zakucalo jer sam pomislila da sam garant zakasnila, čim ne zvoni alarm, a ja se probudila. Pogledam prvo na sat, a onda kroz prozor, razvučem osmeh od uva do uva, jer sam shvatila da imam vremena popiti kafu pre posla. Hej, pa nema svako tu privilegiju, a bogami je nemam ni ja većinu svojih radnih dana…

Kaže moja mama da sam kao beba bila nemoguća, danju spavala 8 sati u komadu, a noću nikako…Velika sam spavalica, ništa mi gore nema nego ustajati rano, ali evo, u ovakva jutra se radujem tome, osećam se kao da imam krila.

To je, valjda, život…Mešavina onoga što moraš i onoga što voliš, u čemu uživaš. Kad postigneš idealan odnos te dve stvari, računaj da si uspeo. I nema veze što radiš neki bezvezan posao, zato što od tog posla živiš,i možeš sebi da priuštiš stvari koje voliš. Kaže sinoć moj drug Marko da je doživeo prosvetljenje upravo na tom koncertu koji spomenuh, na kom smo zajedno bili, gde je, kaže, shvatio zašto radi. Da bi sebi mogao da priušti lepe trenutke kao što je taj. I to ti je to…

Kažu mi neki dan, odakle mi pravo da izlazim, ja, udata žena, majka…Kažu, nije to društveno prihvatljivo…Kažu, šta je sa tobom, ne možeš ti tako, to nije poštovanje prema mužu koji je hiljadu kilometara daleko i radi. Zna li on za to? Jok, rek’o, krijem od njega, sa sve slikama po društvenim mrežama na kojima se vidi da sam van kuće, petak uveče, na slikama sa mnom ljudi koje jako volim, i na slikama ja srećna…i to se vidi golim okom. Kažu, odakle mi pravo da se družim sa suprotnim polom, tj sa muškarcima koji mi nisu muž? Jeli, bogati…Jel to društveno neprihvatljivo javno se družiti sa ljudima koji su ti prisutni u životu zadnjih 15 godina, tj pola života, koji su za tebe uradili puno toga lepog, koji znaju kad ti treba razgovor, ali znaju i kada treba da ćute sa tobom, a da se savršeno razumete ćuteći, iako ti ta osoba nije muž? Dođe mi da vrištim kad čujem ovakve stvari. Muško ženska prijateljstva postoje! Potpisujem! Apsolutno me nije briga šta će ko da misli, ni zbog slike na Fejsbuku na kojoj mi nema muža, a ja van kuće, ni zbog toga što smatram da je najgori mogući oblik gubitka identiteta kada se pretvoriš u osobu koja ti je emotivni partner. Pa, valjda te ta osoba voli zbog onoga što ti jesi, ne treba joj sopstveni odraz u ogledalu da mu ispunjava život. Ako mu treba, zna se kako se zovu takvi ljudi, i njima niko i ne treba. Lepota je u nejednakosti, ljubav je kada ti neko ispuni praznine koje ne možeš sam da ispuniš, zato se i zovemo druge polovine.

Poetičnih je jutara bilo u mom životu mnogo…I kad sam se, nekad davno, vraćala kući u zoru, i kad sam ustajala u zoru zbog nekog jedvačekanog putovanja, i kad sam ostajala budna po celu noć zbog ljudi koje volim i sa kojima mi je lepo, i kad sam išla ranom zorom na autobusku ili železničku stanicu da dočekam one koje volim…Ima neke magije u lepoti jutra, verujte mi…Rumenilo zore je čista ljubav, crveno kao srce koje kuca svom snagom ljubavi koju u sebi nosi.

Umesto da razbijete budilnik čekićem, uživajte u lepoti ovakvih jutara. Umesto da brinete šta će ko da misli, živite život onako kako mislite da treba, neopterećeni društvenim normama i klišeima. Umesto da se nervirate što radite neki bezvezan posao koji vas ne ispunjava, setite se sa koliko ljubavi ste okruženi, koliko je bitno što ste zdravi,i da,ipak, jesu najbitnije one stvari koje se novcem ne mogu kupiti.

„Pusti me na debelo more
da uz vjetar ja zaplovim
kisa nek’ mi crta bore
tad cu jos vise da te volim
ali ne, nemoj mene vezati…“

Аутор: Veštica bez metle

Sanjalica i piskaralo Vesna Plakalović Duvnjak, trudi se svoj svet okrečiti bojama otpornim na kliše.

2 мишљења на “Poetična jutra (III)”

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: