Vesna

Ja sam Vesna.Znaš,ona debela…Ona što se glasno smeje…Ona što puno priča,ne zaklapa…Ona ,što kad priča,zvuči k’o Nele Karajlić…Eee,ta Vesna…Ovo je priča o njoj

Ovih dana sam toliko srećna da imam potrebu da svoju sreću i dobro raspoloženje prenesem na sve oko sebe. Zovem ljude,ničim izazvana,da ih pitam kako su i da podelim sa njima svoj osmeh. Mogu ih zamisliti,k’o vele,ova je pukla k’o fosna,šta joj je odjednom…Do nedavno nisam verovala da su ovakva osećanja i u ovolikoj količini moguća,da ljudski mozak,naročito ovako“izraubovan“ kao moj,može to da podnese.Razlog? Evo,sad ću vam ispričati.

Rođena sam pre vremena. 1700 grama. Moj deda je govorio da sam bila kao pivska flaša kad su me doneli kući. Mama kaže da sam danju spavala po 8 sati u komadu,a noću bila budna. Nakrivo nasađena od rođenja,ja to tako volim da kažem.Progovorila sa 9 meseci,a prohodala sa 16. Jezičara-lenjivica…kud ćeš gore…Od malena sam kuburila sa viškom kilograma…Uvek sam bila „ona buca“,“ona debela“,“ona punačka“,“pametna,al samo da malo smrša“,itd.Imala sam komplekse.Ogromne.Ali sam uvek,nekako,izlazila na kraj sa njima. Mnogi su mi govorili da sam simpatična,nasmejana,pozitivna,da im je dan popravljen kad me vide,da meni moji kilogrami baš lepo stoje itd. Meni je sve to prijalo,ali sam ,isto tako ,znala da ljudi ,uglavnom,to govore da me ne bi uvredili. Moja kilaža je oscilirala od umereno prekomerne do ekstremno prekomerne (neću da se zamaram brojevima i merama,jer je sve to individualno),ali nikad nisam bila mršava…osim to kad sam se tek rodila,pa sam imala nedovoljnu kilažu da bi me pustili iz porodilišta.

Trudila sam se da se ne zamaram toliko fizičkim izgledom,jer sam zaista bila zadovoljna svojim životom,bavila se stvarima koje su me činile srećnom,i imala gomilu ljudi oko sebe za koje znam da su bili u mojoj blizini zbog mene same.Pre svega,bila sam zdrava,i to mi je,donekle,bilo najvažnije…koliko to može biti najvažnije mladoj osobi sa 20 i kusur godina.

Sve se promenilo kada sam ušla u deveti mesec trudnoće (imala sam 23 godine) i kada mi se povisio pritisak. Hajde,dobro,trudnoća,to je,donekle i normalno.Imala sam jako težak porođaj,gde su lekari oklevali da mi urade „carski rez“,upravo zbog visokog pritiska,jer je to rizično i za majku i za dete. Godinu dana posle porođaja sam konstantno imala povišen pritisak i počela sam da pijem lekove redovno.Imala sam 25 godina. Kilogrami su se samo „slagali“,ja sam sedela kući jer sam imala malo dete,nezdravo sam se hranila i usput se privikavala na sve promene koje se dešavaju u životu osobe od 25 godina koja ima muža,dete,famEliju,slave,zimnicu,pobojen veš,itd…a sama nije svesna da još uvek nije ni zrela ni spremna za tako nešto.Samo da napomenem,udala sam se iz ljubavi,i trudnoća je bila planirana.Videla ja kod prijatelja da imaju malu bebu,pa ja rekla „hoću i ja jedno takvo“…živa istina…Donela ga kući posle 11 dana provedenih u porodilištu,posle porođaja koji smo oboje jedva preživeli,pa ga posmatrala u onom krevetiću kao neku egzotičnu životinjicu koju držimo u kući za ukras…Posle tri dana provedena u spavaćici u „babinama“,kako se to već kaže,puk’o mi je film,obukla sam se normalno i krenula da radim po kući sve što sam i do tad radila..a bebica nek spava…najbolji je kad spava…Bukvalno sam tako razmišljala…Zašto ovo pričam? Zato što sam tek iz velike vremenske daljine uspela shvatiti koliko sam bila nespremna za tako nešto,i koliko je to uticalo na moju psihu,a samim tim i na hormone,pa na kilažu…To je bilo pre 10 godina.

Narednih 10 godina sam odgajala dete,radila,obavljala sve poslove koje jedna majka,supruga i domaćica treba da obavlja,ali sam duboko u sebi bila nezadovoljna.Ništa mi nije falilo,okružena sam ljudima koji me vole,od mojih roditelja i sestre,preko supruga i sina, do prijatelja sa kojima se družim skoro ceo život.Preorijentisala sam se na potrebe deteta i supruga,uglavnom sam ja bila ta koja se prilagođavala,od jelovnika, do toga da sam zbog supruga počela da se pokrivam prvo ćebetom pa jorganom,iako sam se od ćebadi uvek ježila i kod mene je ćebe uvek išlo preko jorgana.Postajala sam sve pasivnija,ustajala,radila,kuvala,spremala,kupala,peglala,pa opet spavala,ali sam u svemu tome,negde,nedostajala sama sebi.Ona prava ja,ono što stvarno jesam…U jednom periodu mi je mama često govorila da grozno izgledam,da sam,verovatno,depresivna,da joj izgledam strašno namrgođeno…Ja na to nisam obraćala pažnju i nastavljala sam da ponavljam mantru „zadovoljna-srećna-ispunjena“ .Jednom mi je sestra ispričala kako je srela jednu devojku koja je sa nama išla u školu i koja joj je rekla da me je nedavno videla na ulici i da sam joj izgledala kao da ću svakog trenutka da zaplačem. Ni na to nisam obraćala pažnju,ipak ona mene nije videla dugo,ne poznaje me itd…

Sa 27 godina sam imala prvu ozbiljnu hipertenzivnu krizu.To je ono što običnim jezikom zovemo „predinfarktno stanje“. Užasno sam se osećala,nešto između mučnine ,lebdenja i propadanja…tada sam razmišljala da verovatno isto tako izgleda kad lagano umireš…Jako sam se uplašila…Ali navike nisam promenila…Hipertenzivne krize su se nastavljale…Ne tako često,ali ih je bilo…Srećom,uglavnom su se dešavale noću,pa nisam morala nikoga da obavezujem i prepadam.Sama sam izlazila na kraj sa njima,lekovima za snižavanje pritiska,sredstvima za smirenje,odvlačenjem pažnje…Čak sam išla dotle da sam počinjala da plačem jer sam mislila da ću stvarno umreti..Sutra mi bude bolje,i ja opet ne promenim navike…I dalje ne jedem redovno,nego kad stignem…cigareta i kafe mi nikad dosta.,ako ne radim ništa korisno,onda samo gledam gde ću da sednem da zapalim…Šetnja? Koja,bolan,šetnja,to je za budale,šta imam šetati ko izluda,ionako nemam vremena sama za sebe itd…Eto,to su sve bili moji izgovori.Opremila sam se gomilom lekova za snižavanje pritiska,raznoraznim sredstvima za smirenje,jer mi je jedna doktorka rekla da je moguće da imam „dijagnozu paničnog straha“,gde kad mi se povisi pritisak,od straha se povisi još više,itd. Da ne pričam o vremenskim promenama i o tome da sam dosadila i Bogu i narodu pričajući kako sam meteoropata i kako mi smetaju vremenske promene i visok atmosferski pritisak,drž ne daj…

Za svo to vreme,moja porodica,suprug i roditelji su pokušavali da me motivišu da nešto promenim.Ja nisam htela da ih slušam.Bila sam ja svesna da mi žele dobro,ali sam bila previše lenja da bilo šta promenim.Na drugu trudnoću nisam smela ni da pomislim sa toliko kilograma viška.Suprug mi je stalno govorio da bih trebala da se pozabavim tim svojim pritiskom i viškom kilograma,a ja ga optuživala da on samo na sebe misli,i da se boji da ostane sam sa detetom ako se meni nešto desi. Eto dokle je išao moj idiotizam…Moja tata je jednom išao u apoteku da mi uzme lekove,i kaže da dva dana nije mogao sebi da dođe,jer nikako nije mogao da pojmi da njegova kćerka sa manje od 30 godina,pije toliko lekova. Ni to me nije opametilo…Vremenom su prestali da mi govore bilo šta…Da ne kažem,digli su ruke od mene. Moj suprug je ,u međuvremenu,počeo rekreativno da trči. Ja sam mu govorila da je to bez veze,gdje ćeš trčat’,ionako fizički radiš…čist idiotizam…opet moj.

Ljudi oko mene su mi i dalje govorili da sam pozitivna,zarazno nasmejana,da nikad nisu sreli takvu osobu,da vole da su u mojoj blizini,itd…Meni je sve to prijalo,iako sam bila svesna da moram nešto da promenim,ali opet nisam imala volje…Uljuljkivala sam se takvim komentarima,ali bih se naglo osvestila kad dođe vreme da treba da obučem haljinu ili tako nešto,a ja ne smem ni da pomislim da uđem ni u jedan butik,jer znam da nemaju brojeva za mene.Budem ja besna sat-dva na sebe,ali nastavljam i dalje sve po istom.

U januaru ove godine mi je umro stric.Relativno mlad.Od srca.Iznenada.Ostao mu je sin od 11 godina,koga su jedva dobili iz ne znam kog pokušaja vantelesne oplodnje. Na tu sahranu sam otišla pod žestokom dozom „bromazepama“.Posle desetak dana,suprug i ja smo šetali uveče i on mi je tad rekao,da ako ne promenim nešto,da ću uskoro umreti,srce će me „spucati“,ostaće mi malo dete bez majke,i ostaće on bez mene…Ja sam se naljutila…Pričali smo svo vreme o tome dok smo šetali…ja sam uglavnom ćutala i besnela u sebi.U povratku smo prolazili pored prodavnice zdrave hrane i ja sam mu rekla da hoću da svratim tu,da kupim brašno za integralni hleb koji sme da se jede u Hrono ishrani i da počinjem od sutra ujutru. To je bio 27. januar ove godine.

Počela sam.Sutra ujutru.Bez odlaganja.I nastavila.Svaki dan sam uživala mučeći sebe.Posle nedelju dana sam bila lakša 4 kg. Posle mesec dana sam bila lakša 12 kg.Posle dva meseca sam bila lakša 18 kg.Posle tri meseca sam bila lakša 22 kg..U aprilu ove godine je moj suprug trčao „frtalj maraton“ na Novosadskom maratonu.10584metara. Ja sam išla kao podrška. Jako mi se svidela atmosfera.A celog života sam bežala od sportskih događaja kao đavo od krsta. Koji,bolan,sport…nisam ti ja za toga…Tada sam rekla da ću sledeće godine u aprilu trčati i ja sa njima. Slagala sam. 16 oktobra,pre dve nedelje,istrčala sam tih 10,5 kilometara.Za sat i 18 minuta.Ja.Vesna.Ona debela.Isti taj dan se udala moja rođena sestra. Ja sam završila trku,i bukvalno otrčala kod frizera,pa kući da se obučem za venčanje.Eh,da…Obukla sam moju matursku haljinu.Ali,suženu i skraćenu.I crvene cipele sa štiklom,od kojih me,prvi put u životu,nisu bolele noge.Bila sam srećna,srećna,presrećna…

To osećanje me drži,evo,i 15 dana posle.Iskreno,ponosna sam na sebe.Od 28. januara do danas,ja sam lakša za 40 kilograma.Počela sam aktivno da trčim.U jednom trenutku sam otišla kod psihijatra,jer sam mislila da sam depresivna.Čovek mi je objasnio da nisam depresivna,ali da imam nizak prag tolerancije na stres i frustraciju,i da svoje nezadovoljstvo utapam u hrani. U dve reči mi je objasnio moj desetogodišnji problem. Dao mi terapiju.Koja mi je jako pomogla.Posle 9 meseci,ja sam mnogo drugačija.Srećnija,zadovoljnija,pozitivnija.Posmatram život malo drugačije.Znam da cenim sitnice.Imam potrebu da svu svoju pozitivnu energiju raspem oko sebe.Da svi oko mene budu srećni i zadovoljni kao i ja.

Zašto sam sve ovo ispričala? Zato što,zaista,imam potrebu da motivišem ljude oko sebe da se bave sobom. Koliko malo treba da uradimo,pa da se osećamo sjajno.Kad me neko pita jesam li se namučila,ja kažem da nisam.I stvarno,nisam.Kad nešto hoćeš,onda ništa nije teško.Ali kad nećeš,e to je već problem. Posle par meseci sam primetila kako me ljudi odmeravaju kad mi idu u susret.Neki komentarišu,neki ne…Ali,promena je očigledna. Ko me god pita bilo šta za hrono ishranu,ja počnem da pričam i ne mogu da stanem.Konkretne savete ostavljam stručnjacima ili Čika Guglu . Sve o Hrono ishrani možete pročitati ovde:Hrono ishrana

Daleko od toga da sam ja sada savršena.Daleko i od toga da sam mršava .Imam ja još kilograma viška.Ima tu još dosta da se radi.U stvari,čovek uvek treba da radi na sebi. Ja sam još uvek strastveni pušač. Te navike nikako da se rešim.Ali,polako..Lekove za pritisak sam prestala da pijem.Pritisak mi se normalizovao,kako se smanjio broj kilograma.Sa suprugom se više ne svađam.Shvatila sam koliko je bio u pravu. Pronalazim sreću u malim stvarima,kao što su te crvene cipele…Trudim se da svaki dan uradim nešto za sebe ili za druge.U zadnje vreme  u šali govorim da ću početi da se bavim motivacionim govorništvom.

Beskrajno hvala na podršci mom suprugu Milanu i našem sinu Damjanu,koji me je ,kada sam se vratila sa te moje trke,kroz zatvorena vrata pitao:“Mama,jesi li osvojila medalju?“.Kada sam rekla da jesam,on me je zagrlio jako,jako,i rekao da je ponosan na mene.Ja za takve stvari živim,za njegov zagrljaj i za osmeh moje sestričine Cuce,koja kad se nasmeje,obasja celu prostoriju i još dva kvarta okolo.Hvala mojima mami i tati,koji su uvek bili uz mene i podržavali me u svim mojim borbama.Volim vas puno.Kakva sam vam-takva sam vam,al’ vaša sam. Hvala mojoj sestri Brani,koja mi je predložila Hrono ishranu i obećala da će me ,kad skinem 30 kg,voditi u Beč,za nagradu.Brano,da znaš da moj pasoš čeka pored vrata 🙂 Hvala mojoj Neni,mome vernom jaranu,u dobru i zlu,evo 20 i kusur godina.Jaro,volim te puno,a svi starački domovi nek se spreme kad nama bude vreme da stignemo tamo 😉 Hvala mojoj Nataši na podršci i što me je naučila da je adrenalin najbolja droga.Hvala mojoj Teodori što me je bodrila i navijala za mene,i što mi je pokazala da za ovaj svet ima nade,dok god je takve omladine kao što je ona.Hvala i mojoj Selmi,koja me je,takođe,bodrila sve ove mesece.Hvala i svima ostalima koji su mi svojom podrškom davali snagu,a toliko ih je puno da ih ne mogu ni pobrojati,ali prepoznaće se već.

Nadam se da će ova moja priča makar nekoga potaknuti da uzme svoj život u svoje ruke.Da od sutra počne da misli o sebi,i da se za tri meseca oseća ovako kao ja.

Advertisements

9 thoughts on “Vesna”

  1. Bravo!
    Tvoja priča je slična mojoj s tom značajnom razlikom što sam mnogo starija, a posle menopauze, kilogrami se teže skidaju. Ipak, ja sam uspela da nezdravom UN dijetom skinem 24 kilograma, pa iako sam i tada bila punija dama, bila sam zadovoljna i stala. Kilogrami su se vratili. Pretprošlog septembra, krenem sa hrono, strogo poštujući pravila, do marta skinem 22 kg. Trebalo je još. No ja zaista godinama bolujem od depresije, pa iako zadovoljna zbog gubitka kilogram, drugi problemi ili ko bi znao šta, dovedu me u veoma tešku depresivnu epizodu. Bolnica nikog nije ugojila, pa ni mene, ali sam izgubila ritam, volju. Jean dan hrono, drugi dan brljanje. Jedno vreme sam bar uvek imala hrono doručak, jer sam hleb mesila i bilo ga je uvek. Sve dok jednom, nisam stigla da umesim, pa malo lo malo vratih se običnoj ishrani sa puno slatkiša. Ponovo sam na početku, ali uopšte nema entuzijazma, onog poleta i zadovoljstva. Ne mogu zbog posla da uklopim vreme obroka, radim isto, ali na drugoj lokaciji, ručak bi se sigurno pokvario. Ima li uopšte smisla, ustajanje u sedam, doručak u deset, a ručak u pet?
    I još da dodam, ja sam svojoj okolini ljubazna, nasmejana, dobrodušna, nikko i ne sluti da ima m depresiju.
    Želim da istraješ. Da uvek budeš tako srećna. Zbog sebe, samo zbog sebe.

    Свиђа ми се

    1. Ja sam napisala svoju priču,možda malo previše otvoreno i iskreno.O nekim stvarima sam pričala upravo zato,da drugi ljudi,koji imaju slične probleme,vide da nisu sami i da se sve može rešiti. Nadam se da ćete uspeti i pobediti u svojoj borbi sa depresijom,i da ćete biti srećni.Imala sam i ja svakakvih faza,ali sam na kraju odlučila da potražim stručnu pomoć.Nekako,naš narod nije baš sklon tome,ja kome god kažem da sam bila kod psihijatra,svi se prvo trgnu,pa onda kažu,neka si svaka čast. Još uvek je to tabu kod nas. kao što sam već rekla,biće mi drago ako moja priča motiviše bar troje ljudi da nešto promene kod sebe,nađu nage i volje.

      Liked by 1 person

    1. Hvala Vam na lepim rečima.hrono ishrana je stvarno delotvorna,zato što prati ritam organizma,a ne obrnuto.Ja bih je savetovala svakome,ne samo gojaznima,nego i ljudima koji nemaju nikakvih tegoba.Sve ovo sam napisala u dahu. Možda je malo preopširno,ali se nadam da će se makar neko pronaći u mojoj priči i na vreme neke stvari promeniti.Srdačan pozdrav

      Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s