Ima nade

Znate one dane koji traju po 39 sati? E,moj je juče bio baš takav. Odem na pijacu i izgubim novčanik. Nije mi ga niko ukrao,nego sam ga ja,zamlata,ostavila na tezgi razgledajući haljine,lepe,letnje šarene…Posle tri minuta shvatim da ga nema,vratim se,tražim,agonija…Oni ljudi me belo gledaju,ja im se izvinjavam što sam ostavila novčanik na njihovoj tezgi,pa došla da ga tražim,da ne pomisle ljudi da ih možda krivim da su ga oni uzeli,sklonili…zamlata prve klase…Idem kući plačući…Natakarim naočare za sunce,kao da se ne vidi da plačem,a suze samo liju ispod njih…U novčaniku je bilo poprilično novca,sva dokumenta osim babine krštenice,ali i ceo moj život. Slike mojih najmilijih,moj novogodišnji spisak ciljeva koje sam sama sebi zacrtala,neki meni veoma bitni papirići,četvrtina slike koje je nekad davno presečena na četiri dela i nosim je,evo,skoro 15 godina sa sobom stalno,kao amajliju. U ova šugava vremena ni taj novac nije baš nebitan.Dođem kući i uzimam telefon da zovem drugaricu da joj iskukam kakvu sam glupost napravila…Telefon se zablokirao,mrtav,crko’ načisto…Ooooo ‘bem ti modernu tehnologiju,androide,softvere,tač skrinove,Telekom ,Vip mobajl,Telenor,Orion,SBB i sve moguće operatere…Halooo,kompjuteraši,ja bih malo da kukam preko onih besplatnih smartova i minuta,prinesi-prenesi što nudite…Aa-aa,jok…Ništa od toga…Plačem i dalje k’o kišna godina…na kraju skuvam kafu,sednem,za promenu ućutim i počnem sama sebe da tešim,onako u sebi…Ma šta sad,vozačku ionako treba da menjam,zdravstvene knjižice još malo ističu,a na ličnoj karti ionako izgledam k’o Drakulina sestra…Zvoni suprugov telefon…Zove moja sestra da kaže da je došao čovek i doneo mi novčanik,i traži da ja lično dođem da mi ga preda (još uvek sam prijavljena na adresi kod roditelja koji žive u blizini). Trčim do tamo,bukvalno…Čovek čeka u kolima,izlazi,smeje se i daje mi moj novčanik,koji sam za sebe ima posebnu vrednost,jer sam ga kupila pre 13 godina kad sam počela da radim…Otvaram ga…Unutra je sve,i dokumenta i sav novac…Opet počinjem da plačem,zahvaljujem se čoveku,hoću da ga častim,on se nećka…Blagosiljam ga,po ko zna koji put se zahvaljujem…Kaže,njegova supruga je našla novčanik,i odlučili su da me nađu po adresi…Počinjem da jecam potaknuta emocijama i spoznajom da još ima dobrih ljudi,da nije sve izgubljeno,da ,ipak,ima nade za sve nas dok god je ovakvih ljudi. Ako taj gospodin slučajno naleti na ove redove,još jednom,HVALA!!! Do neba! Hvala što ste mi povratili poljuljanu veru u ljude!

Dan se nastavlja,a ja sam već iscrpljena,što od vrućine,što od stresnih događaja,što od turbulentnog smenjivanja emocija…Moj suprug uveče trči svoj prvi polumaraton…Spremao se ozbiljno i dugo,puno mu to znači…Puno znači i meni,želim da mu olakšam,da uradim sve da bi se on osećao bolje,spremnije,snažnije…Skoro da kasnimo na početak trke,tražimo parking,idemo okolo,misleći da je prečica,bukvalno trčimo do starta trke…Trka počinje,trči blizu 1500 ljudi… Trka se održavala na novosadskom Keju,takmičari trče trim-stazom i biciklističkom stazom,a mi navijači smo u sredini…Pratim mog muža pogledom,upinjem se da mu doviknem bilo koju reč podrške kad protči pored mene…Drhtim i ja od nekakvog adrenalina…Posmatram ljude oko sebe i drugi put ovog dana shvatam da dobrota u ljudima ipak postoji…Nepoznati ljudi bodre nepoznate,aplaudiraju,navijaju,podržavaju..“Hajdeee“,“Bravooo“,“još malooo“, „napreeeed“,“možeš ti tooo“. Osećaj je neopisiv. Osećala sam se kao da baš tu pripadam,kao da sam jedno  sa onima koji trče i sa onima koji bodre i navijaju. Posmatram starije ljude koji imaju 50,60,70 godina,trče,zemlju ne dotiču…Tad shvatam koliko je u pravu moja drugarica Nataša(koja,takođe,trči polumaratone),kada kaže da je adrenalin najbolja droga.Moj suprug prolazi kroz cilj u prilično dobrom vremenu…zadovoljan je,srećan,iscrpljen,drhti…ja sam ponosna do neba na njega…Koliko god to nekome izgledalo malo ili nebitno,ali život čine upravo ovakve stvari…kada si srećan zbog 20 pretrčanih kilometara,kada si srećan jer je neko tvoj ostvario svoj cilj iako od toga nema nikakve materijalne koristi.

Noć je uveliko pala na Novi Sad dok se kejom vraćamo kući…sa Tvrđave,na kojoj se u istom trenutku održava „Tamburica fest“,čuje se glas Halida Bešlića,velikog pevača i velikog čoveka i humanitarca,čiji su mi postupci u nekom ranijem vremenu potvrdili da dobro u ljudima postoji,samo u njega treba verovati…Halid me je svojom pesmom,na kraju ovog napornog,dugačkog dana,vratio u moj zavičaj,u detinjstvo…Išla sam Kejom zadovoljna,srećna i umorna i pevala iz sveg glasa „Heeeej ,samo da mi jeeeeeee,hladne vode sa Romanijeeeeee…“

Аутор: Veštica bez metle

Sanjalica i piskaralo Vesna Plakalović Duvnjak, trudi se svoj svet okrečiti bojama otpornim na kliše.

2 мишљења на “Ima nade”

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: