Plavi ponedeljak

Otkrila sam kako strah putuje kroz telo. Počinje tupim bolom u stomaku, spušta se do nogu koje počinju da se tresu, pa se vraća u ruke i vilicu, koji, takođe, počinju da se tresu. Posle toga dolazi obamrlost svih udova i neprijatno treperenje u stomaku. Eto tako putuje strah. Ili je to možda šok. Iskusila sam to jednog ponedeljka, u sred saobraćajne gužve na prometnoj raskrsnici, za dlaku izbegavši saobraćajnu nezgodu.

Jednog ponedeljka sam „promašila“ metak. Iz pištolja. Uperen direktno u moju glavu. Reakcija je bila ista. Plus moj inat koji je isplivao iz dubina mog bića za koje nisam ni znala da postoje. Da se borim, da ne dam, da budem jača od nepravde. Taj ponedeljak nije bio plav, više je bio  narandžast.

Isto je tako i sa bolom, i to onim duševnim, najtežim… Za fizički postoje analgetici… Za ovaj drugi kažu da je jedini lek vreme. Uvek sam se pitala šta to tera suze iz oka. Koliko nam je to organizam, u stvari, savršeno izbalansiran, kad je čulo sluha povezano sa okom, sa suzom… jedna reč i eto je… Izdajnički se pojavljuje… Kažu, kad je prva iz desnog oka, onda je od sreće… Kad je iz levog, onda je zbog tuge i bola.

Povrede te, rečju, delom, pogledom… Izvrnu ti utobu naopačke za tri sekunde… Prvo samo zineš, nemoćan da progovoriš, da se braniš… Onda te spopadne bes, pa tuga… Na kraju dolazi gospodin bol. Udara te u stomak svakih pola sata… udara i podseća da nisi toliko jak, da ti ništa ne vrede tvoje grlate zidine kojima se braniš, ma ništa ti ne vrede ni svi citati umnih ljudi, on udara pa udara dok te ne slomi i natera te da plačeš. I tako dva-tri dana, dok ono lekovito vreme ne počne da deluje. Onda počneš da razmišljaš kako, možda, nije baš sve tako crno, ma nisu mislili tako, ma to je samo gramatička greška u poruci. Vraćaš se starom dobrom laganju sebe, a bogami i onih oko sebe… A bol je već ostavio ožiljak… Ma, šta ožiljak… Sakrio se negde između leve pretkomore i onog mišića koji je, izgleda, prilično otporan na takve udarce. Šćućurio se tu i čeka… čeka još dva -tri kompanjona iste sorte, pa će onda  da naprave žurku, a žurka će imati radni naslov „Infarkt“. Eto tako se umire od tuge.

Postoji li dugme „off“ za osećanja? Postoji li „clear history“ za sve uvrede i emotivne udarce? Nemaaaaa… nauči da živiš sa svim tim zajebancijama koje život krase. Kako ono jednom „Nadrealisti“ rekoše : “ Jeb’o državu (život) bez belaja .“

Аутор: Veštica bez metle

Sanjalica i piskaralo Vesna Plakalović Duvnjak, trudi se svoj svet okrečiti bojama otpornim na kliše.

One thought on “Plavi ponedeljak”

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: